|
Hiperborejci i malisti
(Izvadci iz Drugog dela knjige ’O posvećeničkom življenju’. brat Vasa – Aurora Aurea)
auroraaurea@gmail.com
Stanište Hiperborejaca kao naroda kod antiknih spisatelja i predanja smešta se u više različitih područja; ponajprije na krajnji sever a zatim i na južnoslovesko, balkansko Podunavlje.
Hekatej o hiperborejcima
Ukratko o Hekateju i njegovom delu
Etnografska utopija ‘O hiperborejcima’ Hekataja (Hekataios) iz trakijske Abdere sačuvano je samo u fragmentima kod drugih antihnih spisatelja (Diodor sa Sicilije, Elian, Apolonije sa Rodosa, ...). Za vreme vladavine Ptolomeja I (323.-285. g. se.) znamo da je Hekataj boravio u Egipat (Tebu). Sastavio je i jednu historiju Egipta i istakao uzornost egipatske kulture i državnog uređenja. U spisu ‘O hiperborejcima’ opisuje zajednicu i zemlju zagonetnih hiperborejaca na severu, poštovaoca boga Apolona. Svojim opisom hiperborejaca Hekataj je izvršio uticaj na Euhemera (Eycheimeros) iz Mesene, koji je (od 311. do 298. g. se.) bio u službi makedonskog vladara Kasandra, i koji je u svome delu 'Sveti natpis' (Hierá anagraph) zastupao mišljenje da su bogovi samo značajne ljudske pojave iz daleke prošlosti.
Helenski tekst 1 - frg. 1-4
(Diodor, II, 47, 1-7)
1. ¸HmeiÍj d' e)peiě ta proj aĂrktouj keklime/na me/rh th=j ąAsiżaj h)ciwŻsamen a)nagrafh=j ou)k a)noiżkeion eiĺnai nomiżzomen ...
Prevod
1. Hekataj, ali i neki drugi skupljači starih priča, kaže da tamo u Okeanu, preko puta keltske obale, postoji ostrvo, ne manje od Sikelije /= Sicilije/. To je, znači, ostvo na severu, a nalazi se još dalje od krajeva u kojima besni severac, te se stoga njegovi stanovnici nazivaju Hiperborejcima, što bi se reklo Najsevernjacima. Ostrvo je inače izuzetno plodno i rodno, odlikuje se blagom klimom i svi plodovi na njemu dozrevaju dva puta godišnje.
2. Pričaju da se na tom ostrvu rodila Leta, pa stoga i Apolon uživa kod njih posebno poštovanje, veće od ostalih bogova. Stanovnici ostrva dođu kao neki sveštenici Apolonovi budući da njega svakodnevno i neprekidno slave pesmom, i uopšte svaku mu čast i hvalu usrdno prinose. Na ostrvu se može videti i predivan Apolonov sveti gaj, kao i znamenit hram kružnog oblika ukrašen mnogim zavetnim darovima. 3. Zatim, postoji tamo i sveti breg pomenutog boga, a gotovo svi stanovnici toga grada su vični sviranju u kitaru, te povazdan u hramu sviraju na kitarama, pevaju i čitaju himne bogu, veličajući dela njegova.
4. Hiperborejci imaju poseban jezik. Prema Helenima su veoma blagonaklono raspoloženi, svakako najviše prema Atenjanima i Deljanima; simpatije prema njima nasledili su još iz davnih vremena. Priča se čak i da su neki Heleni prevalili ceo put do Hiperborejaca i da su kod njih ostavili skupocene zavetne darove sa natpisima na grčkom jeziku. 5. Isto tako, sa hiperborejske strane je jednom davno u Heladu došao Abarid i potvrdio prijateljstvo i srostvo sa Deljanima.
A kažu još i ovo: sa toga ostrva gledan, Mesec izgleda kao da je nadomak Zemlje, a uz to se na njemu sasvim jasno vide neki zemaljski predeli. 6. Zatim se priča da bog Apolon silazi na ostrvo svakih devetnaest godina; za tih devetnaest godina se inače izvrši u potpunosti kružno kretanje zvezda, zbog čega Heleni upravo i zovu taj period velikom godinom. 7. Za vreme svog javljanja, bog svira na kitari i igra neprekidno, noćima, sve do prolećne ravnodnevice do izlaska Plejada-Vlašića, radujući se i sam u sreći i veselju koje donosi.
U gradu kraljuju i vode nadzor nad svetim gajem takozvani Boreadi: ime su dobili kao potomci severaca Boreje; i u njihovoj porodici se vlast stalno nasleđuje. (Prevod: Aleksandar Popović, Čelica Milovanović, Vojislav Jelić.)
Helenski tekst 2 - frg. 12)
(Claudius Aelianus: Prooimion, 11, 1)
ąA)nqrwŻpwn ¸Uperbore/wn ge/noj kaiě timaj ąApo/llwnoj taj e)keiÍqi aĂidousi men [kaiě] poihtaiż, u(mnou=si de kaiě srafeiÍj, e)n de toiÍj kaiě ¸EkataiÍoj, ou)x o( Milh/sioj ...
Prevod
12. Pleme hiperborejsko i poštovanje koje ono ukazuje Apolonu opevaju pesnici i uz pohvale opisuju letopisci, među njima i Hekataj, ne /onaj/ iz Mileta, nego onaj iz Abdere. Sve one mnoge i pažnje vredne stvari koje on propoveda, sada nije, bar mi se čini, neophodno da ponavljam. Ono što je jedino neposredno u vezi sa mojim izlaganjem jeste sledeće: sveštenici ovog božanstva su sinovi Boreje i Hione, trojica su braća, braća rođena, visoki svaki po šest lakata. Kad oni tako u uobičajno vreme završe predanjem osveštanu službu bogu, sa Ripajskih planina, kako ih oni zovu, dolete nepregledna jata labudova, kao oblaci. Oni oblete oko hrama i pošto ga tim svojim letom kao očiste, upute se u hramovni perivoj, koji je uistinu predivan i ogroman. E, zatim, kad pevači krenu da uz svu svoju umetnost pevaju bogu, a svirači pridružuju horskoj pesmi skladne akorde sa svojih gitara, u tom času se iz labuđih grla razlegne složna pesma. Ta njihova pesma ni u kom pogledu i ni u jednom trenu ne zazvuči neskladno i nemuzikalno; oni je pevaju tako kao da pred sobom imaju horovođu, i odlično se uklapaju u hor hiperborejskih stanovnika, inače čuvenih znalaca duhovne muzike. Najzad kad se pesma završi, ovi pomenuti, da tako kažemo, krilati horisti odlaze budući da su izvršili sve ono što je propisano za službu božiju i pošto su pomenutog boga ceo dan uveseljavali i pesmom veličali. (Prevod: Aleksandar Popović, Čelica Milovanović, Vojislav Jelić.)
Osvrt
Helenski naziv hiperborejci (grč.: hyper-boreioi, hyper-boreoi) skovan je da označi blažene ljude koji žive s onu stranu (hyper = ‘iznad’, ‘krajnje’) Severca – Boreje (to bóreion = ‘sever’, ‘severne oblasti’), koje ne šiba severni vetar. Homerovska ‘Himna Dionisu’ smatra da i od hiperborejskog podneblja postoje dalje zemlje (stih 29). Helensko mitsko shvatanje zemljopisa zamišljalo je ogromnu planinu na dalekom severu zemljine ploče, iza koje noću nestaje sunce, i gde je Mesec najbliži; tu se i smešta ostrvo na kome živi blaženi hiperborejski narod, koji je i u liku Boreada (oi Boreádai) i svešteni stalež. U mitskim refleksija, Boreja (Boreas, dorski: Borras, epsko-jonski: Bores), bog severnih vetrova, prebivao je u tračkim pećinama (cp.: Platon: ‘Fedar’, 229b). U spisu ‘Ostrvo Tule i zemlje iza njega’ od Antonija Diogena pripoveda se: »I tako idući ka severu, oni su stigli i u samo susedstvo Meseca; a ovaj je bio sasvim nalik na nekakvu zemlju najčistijeg sjaja.« (VI, 1) Herodot hiperborejska staništa smešta na daleke morske obale pozivajući se na autora pesme 'O Arimaspima' – jednookim ljudima, koji je živeo oko 544. g. se.: »Aristeja, sin Kaustrobija, sa Prokonesa /u današnjem Mramornom moru, kolonija Mileta/, kazuje nam u svojim pesmama da je pod uticajem Apolona pristigao u Isedoniju /skitskom plemenu u bazenu Kaspijskog jezera/, da iza Isedonjana prebivaju Arimaspi, ljudi sa jednim okom, a da su dalje iza njih orlovi, čuvari zlata, a još dalje od ovih sve do morske obale prebivaju Hiperborejci. Osim Hiperborejaca, svi su oni u neprestanom ratu sa susedima, ...« (IV, 13) – Pesma Aristeas-a je bila najcenjenija Metapontu, gradu u južnoj Italiji, gde je se poštovao Apolon, i gde je bio jak uticaj pitagorejaca.
Smeštanje Hiperborejskog prebivališta na udaljeno srećno ostrvo reflektuje i antičke predstave o onostranim ostrvima na kojima odlaze zaslužne i blažene duše. U romanesknoj noveli 'Ostrvo Tule i zemlje iza njega' Antonija Diogena (AntMnios Diogens) u 24 knjige (koje prepričava konstantinopolski patrijarh Fotije u 'Miriobiblionu' (kodeks 166), čovek po imenu Dejnija, na jednom istraživačkom pohodu (tokom koga je zalutao), prešao je sa sinom Demoharom Crno More (Pont), Kaspijsko i Hirkansko More, stigao do Ripajskih planina i do izvora reke Tanaida (Dona), i dalje na istoku dospeo na obale Okeana, i na ostrvo Tule (grč.: h Thoýl), koje je kasnije postalo meta mnogih opsesija. Historik Theopompos Chios (rođen oko 378. g. se.) u svom spisu ‘O čudesnoj zemlji Meropidi’ (taj ekskurs iz 58 knjiga Filippika, sačuvanom delimično kod Klaudija Elijana: Poikil historia, III, 18), ukazuje da Hiperborejci među Helenima važe »kao narod ponajvećma srećan i uistinu blažen« (fr. 6), a Okean vidi kroz mitsku predstavu, kao ogrumnu reku koja okružuje zemljin krug i iz koje zlaze nebeska tela: »Evropa, Azija i Libija su samo ostrva oko kojih ukrug teče Okean /ton Mkeanón/« (Fr. 2) – Pozivajući se na historika Teopompa (Theopompos, dor.: Theypompos, prva polovina IV st. se.) Elijan iznosi da se iza 'ostrva' zvana Evropa, Azija i Libija,te Okeana nalazi kontinent ogromne dužine. Moreplovac i zemljopisac Piteja (Pytheas)iz Masalije (Marselja), u svome nesačuvanom delu 'O Okeanu' opisuje ostrvo Tule po čuvenju, iako je 325. g. se. preduzeo istraživački pohod prema Servernom Moru duž obala Španije i Galije prema evropskom severu, dospevši do Šetlandskih i Orknijskih ostrva.
Hiperborejci se predstavljaju kao udivljenici boga Apolona, koga slave ponajprije pesmom i svirkom. Hiperborejski kult je očigledno nastao oko sunčanog Apolona, koga su Heleni upoznali tek kroz njegova prosvetiteljska proputovanja.
Apolonu su kod Helena bile posvećene životinje labud, jastreb, gavran (po čijem letu su mantici proricali) i vuk (Plutarh: 'Zašto Pitija više ne proriče u stihovima?', 12). Po predanju, kada je Apolon rođen na ostrvu Del u sedmom danu meseca, sveti labudovi su Ostrvo sedam puta obleteli. Svom sinu Zevs podaruje kočije sa labudovima, koje sunčanog Apolona najpre odnose do Hiperborejaca, a potom i u Delfe. (Kad je tokom tri zimska meseca Apolon provodio kod Hiperborejaca, smatralo se da ga u Delfima zamenjuje Dionis.) Orakulum u Delfima, pred zamiranje, davao je proroštva najčešće sedmog dana u mesecu.
Strabon prenosi reči o njihovoj dugovečnosti, koja navodno dostiže i hiljadu godina (XV, I, 57). On još iznosi da su stari helenski istorici sve severne narode nazivali opštim imenom Skiti i Keltoskiti. Potom su se napravile razlike među plemenima koja žive nad Euksinskim Pontom /= Crnim Morem/, Istrom (= Dunavom) i Adrijskim (Jadranskim) Morem, nazvavši ih Hiperborejci, Savromatapi i Arimaspami (XI, 6, 2) U bajci o Heraklu, čiji prekretnički put opisuje Prodik (HMrai), kazuje se kako je Herakle loveći godinu dana kerinejsku košutu pristigao i do Hiperborejaca i do izvora reke Istra.
Ripajske planine (ilirski bora = 'planina') iza kojih borave Hiperborejci pominje i Plinije Stariji (Riphaei montes - IV, 26; Solin, 19, 2), Strabon (VII, 3, 1), te Pavle Orosije koji ih identifikuje sa Uralom: »Evropa uzima početak /../ blizu oblasti severa, od reke Tanais /Tanai/, tamo gde su Ripajske planine /Riphaei montes/, koje se protežu od Sarmatskoga okeana, izlivajući reku Tanais, ... « (Historiae adversum paganos, I, 2, 4) Reka Tanais je očigledno savremeni ruski Don. Tanais, po ovom shvatanju, izvire u gorju severnog, Hiperborejskog, odnosno Sarmatskog okeana. I po rimskom geogafu Pomponiju Meli reka Tanais izvire iz Ripajskih planina (De chorographia, I, 115). Smatralo se da iza Ripajskog gorja dolaze svi veliki severni rečni tokovi. Vergilije Ripajsko gorje vezuje sa skitskim naseobinama: »Tako na hiperborejskom severu živi razuzdani narod; tu ih šiba ripejski vetar, a oni se uvijaju u žuto životinjsko runo.« ('Georgika', III, 381-383) - Po antiknom shvatanju zemljopisa Evropa je odeljena od Azije Ripajskim planinama, rekom Tanais, Meotidom i Pontom (ibid., I, 8.15; II, 1). Reku Tanais kao granicu između Evrope i Azije spominje Polibije (III, 33, 3), Strabon (I, 4, 1) i Amian Markelin (XXXI, 2, 13).
S obzirom na ograničena geografska znanja antiknih naroda, moguće je da se pod Ripajskim planininama zapravo misli na balkanske planine Dakije. Dakiju su naseljavali Dačani, jedna osamostaljena grana Tračana. Tek je imperator Trajan početkom II st. ne. osvojio Dakiju, i tada je Rimsko Carstvo postiglo najveću svoju teritorijalnu veličinu. Flavije nas izveštava da su među Dačanima delovali posvećenici emfatički zvani malisti: »Svi oni /= eseni/ žive na isti način, i slični su Dačanima koji se nazivaju malistima /málista/.« ('Judejske starine', XVIII, 1, 5) Helenski izraz málista ima značenje 'najvišlje', 'najznamenitije', 'veoma', i tim se izrazom opisuju dačanski posvećenici. Tako bi maliste mogli da identifikujemo sa hiperborejcima.
Herodot o hiperborejcima
Ukratko o Herodotovom viđenju hiperborejaca
Herodot, koji iskazuje dozu sumnje u postojanje Hiperborejaca, u svojoj ‘Historiji’ prenosi priču da je Leta, majka Apolona i Artemide, pristigla iz hiperborejske zemlje na helensko kikladsko ostrvo Del (h Dlos), kako bi tu rodila blizance. Ta veza između zemlje hiperborejaca i Dela održavala je se kroz redovno hiperborejsko slanje darova Apolonovom svetilištu na Delu.
Helenski tekst
(Historís apódeksis, IV, 32-36)
32. Tau=ta me/n nun ta le/getai makro/tata eiărhtai. ¸Uperbore/wn de pe/ri a)nqrwŻpwn ouĂte ti Sku/qai le/gousi ...
Prevod
32. O Hiperborejcima ne znaju ništa da kažu ni Skiti ni drugi narodi iz tih /severnih/ oblasti, osim Isedonaca donekle. A ja mislim da ni oni ne znaju ništa da kažu, jer bi nam sigurno Skiti pričali i o njima, kao što nam pričaju i o jednookim ljudima. Ali nam o Hiperborejcima priča Hesiod, pa Homer u ‘Epigonima’, ukoliko je Homer zaista ispevao tu pesmu. 33. A najviše znaju o njima stanovnici Dela, koji tvrde da su Hiperborejci uvijali svoje zavetne darove u pšeničnu slamu i slali ih Skitima, a od Skita dospeli su ti darovi njihovim susedima, i tako od naroda do naroda, dok nisu dospeli daleko na zapad do Jadranskog Mora, a odatle na jug u Heladu, i to najpre u Dodonu, a odatle su sišli na Maliski Zaliv, zatim su prešli na Eubeju, a onda od grada do grada stignu i do Karista, a posle ovoga prođu pored Andra i ne svrate na njega. Stanovnici Karista ih, naime, odnesu na /kikladsko ostrvo/ Ten, a Tenjani na Del, a Hiperborejci su prvi put poslali dve devojke da nose ove darove, i one su se zvale Hiperoha i Laodika, a sa njima poslali su Hiperborejci, radi njihove zaštite, i pet svojih građana kao pratioce; njih danas zovu ‘Perferejci’ i na Delu im ukazuju veliko poštovanje. Pošto se Hiperborejcima izaslanici nisu vraćali, oni su, bojeći se da im se ne desi da šalju uvek izaslanike a da im se ne vraćaju, odneli na granicu darove umotane u pšeničnu slamu i zamolili susede da te darove prenesu do drugog naroda. I priča se da su darovi, slati od naroda do naroda, dospeli i na Del. Ja znam da skoro isto rade Tračanke i Peonke: umotavaju zavetne darove kad prinose žrtve kraljici Artemidi; i one nikad ne prinose te žrtve bez pšenične slame. 34. Znam sigurno da one to čine.
A za uspomenu na smrt ovih hiperborejskih devojaka na Delu, delske devojke i momci seku svoju kosu. Uoči svadbe otseku devojke sebi jedan pramen kose, obaviju ga oko vretena i stavljaju na grob (a grob se nalazi levo od ulaza u Artemidin hram i na njemu rate jedna maslina), a svi momci sa Dela omotaju pramen kose oko jedne zelene grančice i stavljaju ga na grob. Eto, takve počasti ukazuju stanovnici Dela ovim devojkama.
35. A isti ovi pričaju da su na Del doputovale i prošle kroz one iste krajeve hiperborejske devojke Arga i Opija, i to još pre Hiperohe i Laodike. One su bile došle da dadu određen prilog Ilitiji za lakši porođaj, a priča se da su Arga i Opija došle sa bogovima, i njima su ukazane druge počasti. Žene su im sakupljale darove i slavile su ih u pesmi koju im je spevao Likijac Olen, a od njih su stanovnici ostrva i Jonci naučili da pevaju te pesme i da u njima spominju Argu i Opiju i da im skupljaju darove. (Ovaj Olen iz Likije ispevao je i druge stare pesme koje se pevaju na Delu.) A onaj pepeo od žrtvovanog mesa odnosili su sa žrtvenika i njima su posipali grob Arge i Opije. A njihov grob se nalazi iza Artemidinog hrama, istočno od njega, uz samo svratište gostiju sa ostrva Keja.
36. Toliko o Hiperborejcima. Neću da vas mučim pričama o Hiperborejcu Abariju, za koga se priča da je, sa strelom u ruci i ne jedući ništa, obišao celu zemlju. Ako pak postoje neki ljudi na krajnjem severu, onda moraju postojati i neki drugi na krajnjem jugu. Moram da se smejem kad vidim kako su mnogi učenjaci nacrtali zemlju, a niko je nije razumeo i opisao. Oni je prikazuju kako oko nje teče Okean i da je okrugla kao krug, te da su po veličini Evropa i Azija jednake. Zato ću ukratko da objasnim kako izgleda i kolika je svaka od tih zemalja. (Prevod: Milan Arsenić)
Osvrt
Herodot pominje legendarnog (hiperborejca) Olena iz Ksanta u Likiji, religioznog pesnika (v.: Pausanija: ‘Opis Helade’, X, 5, 8) koji je sastavljao himne u čast hiperborejskog boga Apolona. Heleni su ga smatrali osnivačem Apolonovog kulta na Delu. Važio je i kao prvi prorok u Delfijskom orakuluma.
U Porfirijevom opisu Pitagorinog života iznosi se da je Pitagora nekom prilikom svešteniku hiperborejskog Apolona – Abariju, pokazao svoje zlatno rebro, čime se potvrđuje da je Pitagora zapravo bio Apolon Hiperborejski (prg. 28). No, kult hiperborejskog Apolona postojao je i pre Pitagore, iako su oni u suštini i modusu korelativni.
Pausanijevo viđenje Hiperborejaca
Ukratko o Pausaniji i njegovom ‘Opisu Helade’
Helenski perieget Pausanija (Paysanias, jonski: Paysanis) II st. ne), dao je jedan opširan (u 10 knjiga) i pouzdan opis Helade (Perigsis ts Hellados), sa posebnim zadržavanjima na kultno-umetničkim spomenicima helenskih podneblja. U svome putopisnom udžbeniku, periegesu, Pausanija se uzgred osvrće i na blažene Hiperborejce. U svom opisu Elide iznosi i smatra da su Hiperborejci Severa svoj kult doneli u Heladu.
Helenski tekst
(Perigsis ts Hellados, V, 7, 6-10)
6. ... e)j de ton a)gw˝na ton ąOlumpikon le/gousin ąHleiżwn oi¸ ta a)rxaio/tata mnhmoneu/ontej Kro/non thn e)n ou)ran%˝ ...
Prevod
6. ... A o olimpijskim igrama elidski antikvari pričaju ovako: prvi gospodar kraljevstva nebeskog bio je Kron; njemu u čast ljudi toga vremena, koje nazivaju još “zlatnim pokolenjem”, sagradili su hram. Kada se Zevs rodio /v.: Apolonije sa Rodosa: ‘Agronautika’, I, 1129), Reja je poverila daktilima sa Ide /na Kritu/ da čuvaju njenog sina, a oni i takozvani kureti jesu jedni isti. Dakle, daktili – Herakle, i Peonej, 7. i Epimed, i Jasije i Ida – stigli su sa Ide /= Planine/ na Kritu. U igri je Herakle – bio je, naime, najstariji – poređao braću da se nadmeću u trčanju i pobednika je ovenčao grančicom divlje masline. A imali su toliko obiljed divljih maslina da su spavali na steljama od njihovog još zelenog lišća.
Priča se da je Herakle iz zemlje Hiperborejaca doneo divlju maslinu Helenima. Hiperborejci su ljudi koji prebivaju iza vetra Boreje /= Severca/. 8. Prvi je Likijac Olen rekao u svojoj himni da je od ovih Hiperborejaca Ahaja stigla na Del. Zatim je Melanop iz Kime sročio pesmu Opidi i Hekaergi i rekao da su takođe i one od Hiperborejaca pre Ahaje stigle na Del. 9. Aristeja iz Prokonesa je možda – on je, naime, takođe spomenuo Hiperborejce – saznao i nešto više o njima od Isedonaca, kojima je, kako u svojoj pesmi kaže, stigao u pohode. Dakle, misli se da je Herakle sa Ide prvi tada priredio takmičenje i nadenuo mu ime Olimpijske igre. (Prevod: Ljiljana Vulićević)
Osvrt
Legendarni poeta Olen u svojim himnama je slavio rođenje Apolona i Artemide, i njihov kult (koji je pristigao od Hiperborejaca), preneo je iz Likije na Del, gde se i peva Olenova ‘Himna Ilitiji’, koja je od Hiperborejaca pristigla na Del da bi Leti olakšala trudove (‘Opis Helade’, I, 18). I za Apolonovo svetilište u Delfima smatralo se da su ga ustanovili ljudi koji su došli od Hiperborejaca, ponajprije Olen, prvi Febov prorok (X, 5). Za lakedemonjanski hram Devojke Spasiteljske verovalo se da ga je sagradio Tračanin Orfej ili Abarid (koga je uveo u legendu Heraklid sa Ponta), koji je sa Apolonovim zlatnim lukom na sebi došao od Hiperborejaca (III, 13; Herodot, IV, 36; Pindar, fr. 270).
Kod starih Helena vladao je žrtveni običaj da se velikim bogovima prinose prvo požnjeveno klasje, prvi plodovi sa polja, pre nego što se uskladište u ambare. Pa tako su i Hiperborejci Apolonovom hramu u helenskoj Prasiji (koja je ležala na istočnoj atičkoj obali u zalivu Porto Rhaphti) slali i darivali prvinu letine, i to drevnim Ćilibarskim putem: preko Arimaspima, Isedonjanima i Skita (I, 31).
|
