terapeuti nazareni eseni

Magijci
(Izvadci iz Drugog dela knjige ’O posvećeničkom življenju’. brat Vasa – Aurora Aurea)
auroraaurea@gmail.com


Herodot o magijcima

Ukratko o Herodotovom viđenju magijaca

U svojoj ‘Historiji’ Herodot dosta propoveda o staležu magijaca, imajući pred očima prevashodno vanjski kult persijskih magijaca, koji se nisu libili ni da učestvuju u političko-državnim spletkama. On u ‘Kliji’ govori o persijskim pogrebnim običajima, kojima su rukovodili magijci.

Helenski tekst
(Historís apódexis, š›•™©/I, 140)

Ta/de me/ntoi w¨j krupto/mena le/getai kaiě ou) safhne/wj periě tou= a)poqano/ntoj, w¨j ou) pro/teron qa/ptetai a)ndroj ...


Prevod

Ćutke prelaze preko običaja o sahranjivanju mrtvaca, i ne govore o tome da ne sahranjuju leš Persijanca pre nego što ga rastrgne neka ptica ili pas. Naime, znam tačno da magijci tako postupaju, jer to javno rade. U svakom slučaju Persijanci predaju zemlji telo pokojnika, obloženo voskom.
Magijci se u značajnom stupnju /jednim svojim običajem/ razlikuju kako od ostalih ljudi, tako i naročito od egipatskih sveštenika. Poslednji smatraju da se ne sme ubiti ništa što je živo, osim žrtvenih životinja, dok magijci, naprotiv, ubijaju svojom rukom sve osim psa i čoveka. Čak se u tome mnogo takmiče, i ubijaju podjednako mrave i zmije, i sve ostalo što gmiže i leti.

Osvrt





Laertije o magijcima

Helenski tekst
(’ążą ş±ą ł˝ÉĽ±ą ÄÉ˝ µ˝ Ćą»żĂżĆą± µĹ´żşąĽ·Ă±˝ÄÉ˝, I, 6-9)

6. Touj gou=n gumnosofistaj kaiě qana/tou katafroneiÍn fhsi Kleiżtarxoj e)n tv= dwdeka/tv: touj de Xaldaiżouj periě ...

Prevod

6. Klitarh u dvanaestoj knjizi svoga dela govori da gimnosofisti preziru smrt, da se haldejci bave astronomijom i predskazivanjem budućnosti, da magijci provode vreme u obožavanju bogova, prinošenju žrtava i molitvama, govoreći da bogovi jedino njih čuju. Oni iznose svoja mišljenja o prirodi bogova i njihovom poreklu, i smatraju da su bogovi Vatra, Voda i Zemlja. Osuđuju upotrebu kipova, a najviše one koji govore da postoje i muška i ženska božanstva. 7. Raspravljaju o pravičnosti i smatraju da je spaljivanje bezbožno. Smatraju da nije bezbožno imati odnose sa majkom ili kćerkom, kao što tvrdi Sotion u dvadeset trećoj knjizi svoga dela. Oni, dalje, upražnjavaju mantiku i proricanje budućnosti, i tvrde da im se i sami bogovi prikazuju. Dalje, oni govore da je vazduh pun priviđenja /= eidMlMn/ koja se kreću kao para, a vide ih ljudi sa oštrim okom. Zabranjuju upotrebu svakog nakita i svako nošenje zlata. Njihova odežda je bela, krevet im je na zemlji, od slame, hrana njihova je zeleniš, sir i prost hleb. Trska im služi kao štap; njime, kažu, nabadaju sir, podižu ga i tako jedu.
8. Čarobnjačka magija nije im poznata, tvrdi Aristotel u svom spisu 'O magiji', kao i Deinon u petoj knjizi svojih 'Historija /Persijanaca/'. Deinon tvrdi takođe da je Zoroaster bio obožavalac zvezda. To potvrđuje i Hermodor. Aristotel u prvoj knjizi dela 'O filosofiji' tvrdi da su magijci stariji od Egipćana. Oni, kaže, veruju u dva principa: u dobrog duha (demona) i zlog duha; prvog zovu Zevsom, ili Oromasdom /= Ormuzdom/, a drugog Hadom ili A/h/rimanom. Ovo potvrđuje i Hermip u svojoj prvoj knjizi 'O magijcima', Eudoks u svom 'Putu oko sveta' i Teopomp u osmoj knjizi svoga dela 'Filipika'. 9. Teopomp takođe tvrdi da će na osnovu učenja magijaca ljudi živeti u budućem životu i da će biti besmrtni, i da će svet ostati dalje po njihovim molitvama. To potvrđuje i Eudem sa Rodosa. A Hekataj tvrdi da, po njihovom učenju, i bogovi podležu rađanju. Klearh iz grada Soloi, u svojoj raspravi 'O vaspitanju' tvrdi da gimnosofisti vode poreklo od magijaca. Neki tvrde da i Hebreji /= nazareni, preko haldejca Avrahama/ vode poreklo od njih. Autori koji su pisali o magijcima optužuju Herodota, tvrdeći da Kserks nikad nije bacao koplja u sunce, niti da je spuštao lance u more, zbog toga što su, po verovanju Magijaca, Sunce i more bogovi. (Prema prevodu Albina Vilhara)


Osvrt

Diogen nam saopštava da je i znameniti skeptik Piron iz Eleje, tokom pohoda Aleksandra Makedonskog »drugovao čak sa gimnosofistima u Indiji i sa Magijcima.« (IX, 11, prg. 61)


Biblija o magijcima


Hebrejski tekst
(‘Brojevi’, 22-24)


Prevod

22, 1Posle toga Izraelci otputuju i utabore se na Moapskim poljanama, s onu stranu Jordana, nasuprot Jerihonu. 2. Balak, sin Siporov, vide sve što Izrael učini Amorejcima. 3. Moab se uvelike poboja toga naroda jer je bio brojan. Moaba obuze strah od Izraelaca. 4. Zato reče Moab madjamskim starješinama: »Sad će ova rulja oko nas sve popasti kao što vol popase travu po polju.« - Balak, sin Siporov, bejaše moapski kralj u ono vrijeme. 5. On pošalje glasnike Bileamu, sinu Beorovu, u Petoru, koji leži na Reci /= Eufratu/, u zemlju njegovih zemljaka /= Amonaca/. Pozove ga rekavši: »Evo je došao neki narod iz Egipta; evo je prekrio lice zemlje i naselio se uza me. 6. Zato dođi i prokuni mi ovaj narod jer je jači od mene. Tako ću ga moći savladati i isterati iz zemlje. A znam da je blagoslovljen onaj koga blagosloviš, a proklet onaj koga prokuneš.« 7. Starešine moapske i starešine madjamske krenu s nagradom za vračanje u svojim rukama. Stignu Bileamu i prenesu mu Balakovu poruku. 7. On im rekne: »Prenoćite ovde te ću vam odgovoriti prema onome što mi Jehova kaže.« -Tako moapski knezovi ostanu kod Bileama.
9. Bog dođe Bileamu i upita: »Ko su ti ljudi s tobom? « - Bileam odgovori Bogu: 10. »Poslao ih k meni Balak, sin Siporov, moapski kralj, s porukom: 11. “Evo je neki narod došao iz Egipta i prekrio lice zemlje. Dođi da ga prokuneš. Tako ću ga moći savladati i proterati”.« - 12. Ali Bog reče Bileamu: »Nemoj ići s njima! Nemoj proklinjati onaj narod jer je blagoslovljen.« - 13. Ujutro Bileam ustane te će Balakovim knezovima: »Odlazite u svoju zemlju jer mi ne da Jehova da pođem s vama.« - 14. Moapski se knezovi dignu, odu Balaku pa mu reknu: »Bileam nije htio poći s nama.«
15. Balak opet pošalje knezove, brojnije i uglednije od prvih. 16. Oni dođu Bileamu i reknu mu: »Ovako je poručio Balak, sin Siporov: “Ne skanjuj se nego dođi k meni. 17. Bogato ću te nagraditi i učiniću sve što mi kažeš. Dođi, molim te, i prokuni mi ovaj narod”.« - 18. Ali Bileam odgovori Balakovim slugama: »Da mi Balak dadne svoju kuću punu srebra i zlata, ne bih mogao prestupiti zapovesti Jehove, Boga svoga, da učinim išta, bilo veliko bilo malo. 19. Ali provedite ovde i vi noć da doznam što će mi Jehova još kazati.« - 20. Noću Bog dođe Bileamu, pa mu rekne: »Ako su ti ljudi došli da te pozovu, ustani, pođi s njima! Ali da činiš samo što ti ja reknem!«
21. Ustane Bileam ujutro, osamari svoju magaricu i ode s moapskim knezovima. 22. No Božija Srdžba usplamte što je on pošao. Zato anđeo Jehovin stade na put da ga spreči. On je jahao na svojoj magarici, a pratila ga njegova dva momka. 23. Kad magarica opazi anđela Jehovina kako stoji na putu s isukanim mačem u ruci, skrene sa staze i pođe preko polja. Bileam poče tući magaricu da je vrati na put. 24. Anđeo Jehovin tada stade na uskom prolazu, među vinogradima, a bejaše ograda i s ove i s one strane. 25. Magarica, spazivši Jehovinog anđela, stisne se uza zid i o zid pritisne Bileamovu nogu. On je opet poče tući. 26. Anđeo Jehovin pođe napred te stade na usko mesto gde nije bilo prostora da se provuče ni desno ni levo. 27. Kad je magarica ugledala Jehovinog anđela, legne pod Bileamom. Bileam pobesni i poče tući magaricu štapom. 28. Tada Jehova otvori usta magarici te ona progovori Bileamu: »Što sam ti učinila da si me tukao tri puta?« - 29. Bileam odgovori magarici: »Što sa mnom zbijaš šalu! Da mi je mač u ruci, sad bih te ubio!« - (30) A magarica uzvrati Bileamu: »Zar ja nisam tvoja magarica na kojoj si jahao svega svoga veka do danas? Jesam li ti običavala ovako?« - »Nisi!« - odgovori on. – 31. Tada Jehova otvori oči Bileamu i on opazi anđela Jehovina kako stoji na putu s golim mačem u ruci. Pognu on glavu i pade ničice. 32. Onda će mu anđeo Jehovin: »Zašto si tukao svoju magaricu već tri puta? Ta ja sam istupio da te sprečim, jer te put meni naočigled vodi u propast. 33. Magarica me opazila i preda mnom se uklonila sva tri puta. Da mi se nije uklanjala, već bih te ubio, a nju ostavio na životu.« - 34. Onda će Bileam anđelu Jehovinu: »Sagriješio sam! Nisam znao da ti preda mnom stojiš na putu. Ali sad, ako je zlo u tvojim očima, ja ću se vratiti.” – 35. Ali anđeo Jehovin odvrati Bileamu: »Idi s tim ljudima, ali samo ono govori što ti ja kažem.« Tako Bileam ode s Balakovim knezovima.
36. Kad je Balak čuo da Bileam dolazi, iziđe mu u susret do grada Moaba što se nalazi na granici Arnona, na kraju područja. 37. »Zar nisam uporno po te slao i pozivao te? Zašto mi nisi došao?« - reče Balak Bileamu. »Zar te zaista ne mogu bogato nagraditi?« - 38. »Evo sam ti došao«, reče Bileam Balaku. »Ali hoću li ti moći sada što kazati? Samo što mi Bog stavi na jezik, to ću govoriti.«
39. Pođe zatim Bileam s Balakom i dođoše u Kirjat Husot. 40. Žrtvova Balak i krupne i sitne stoke te od toga pruži Bileamu i knezovima koji su ga pratili. 41. Sutradan uze Balak Bileama i odvede ga gore na Bamot-Baal, odakle mogaše videti krajnji dio naroda.
23, 1 I Bileam reče Balaku: »Ovde mi načini sedam žrtvenika; ovde mi pripravi sedam junaca i sedam ovnova.« - 2. Balak učini kako je Bileam rekao. A onda Balak i Bileam prinesu po jednoga junca i ovna na svakome žrtveniku. 3. Potom će Bileam Balaku: »Ti stoj kod svoje paljenice, a ja idem ne bih li se sreo s Jehovom, pa što mi očituje, kazat ću ti.« - I ode na osamljeno mesto.
4. I Bog srete Bileama, koji mu reče: »Sedam sam žrtvenika podigao i prinio na svakome po jednoga junca i ovna.« - 5. A Jehova stavi riječi u usta Bileamu te mu zapovedi: »Vrati se Balaku i ovako govori.« - 6. Bileam se vrati k njemu, a on stajaše uza svoju paljenicu i s njim svi knezovi moapski. 7. Tada on poče svoju pesmu i reče: »Iz Arama dovede me Balak, kralj Moaba, iz strana istočnih: “Dođi, prokuni mi Jakova, dođi, gromom udri Izraela”! – 8. Kako mogu proklinjati koga Bog ne proklinje? Kako Gromom udarati koga Jehova ne udara? 9. Jer s vrha hridi ja ga gledam, s visoka ga motrim brega. Gle naroda koji odvojeno živi, među narode on se ne broji. 10. Prah Jakovljev ko će prebrojiti; pesak Izraela ko će izmeriti! O, da mi je umreti smrću pravednika! O, da svršetak moj bude kao njegov!« - 11. »Što mi to uradi!?« - reče Balak Bileamu. »Dovedoh te da prokuneš moje neprijatelje, a kad tamo, ti ih blagoslovom obasu!« - 12. On odgovori: »Zar mi nije dužnost kazati što mi Jehova stavlja u usta?« - 13. »Hajde sa mnom na drugo mesto, odakle ga možeš svega videti«, zamoli ga Balak. - »Odavde mu vidiš samo jedan kraj, a ne vidiš ga svega. Odande mi ga prokuni!«
14. Povede ga zatim na Sede Sofim, na vrh Pisge. Tu sagradi sedam žrtvenika i na svakom žrtveniku prinese po jednoga junca i ovna. 15. Bileam tada rekne Balaku: »Stoj ovde kraj svoje paljenice, a ja odoh onamo na susret Bogu.« - 16. Jehova sretne Bileama; stavi reči u njegova usta, te mu zapovedi: »Vrati se k Balaku i tako govori!« - 17. I vrati se on Balaku, koji stajaše uza svoju paljenicu i s njim moapski knezovi. Balak ga zapita: »Što je Jehova rekao?« -18. Tada Bileam započe svoju pesmu i reče: »Ustani, Balače, i poslušaj! Uhom me posluhni, sine Siporov! 19. Bog nije čovek da bi slagao, nije sin Adama da bi se kajao. Zar On kada rekne, a ne učini, zar obeća, pa ne ispuni? 20. Gle, primih od Boga da blagoslovim, blagosloviću i povući neću blagoslova. 21. U Jakovu nesreće ne nazreh, niti nevolje videh u Izraelu. Jehova, Bog njegov, s njime je, poklik kralju u njemu odzvanja. 22. Iz Egipta Bog ga je izveo, on je njemu k’o rozi bivola. 23. Gatanja nema protiv Jakova niti protiv Izraela vračanja. I kada budu rekli Jakovu i Izraelu: “Što radi Bog? ” 24. gle, ustat će narod k’o lavica, dići će se poput lava: leći neće dok plen ne proguta, dok ne popije krv pobijenih.« - 25. Zatim Balak reče Bileamu: »Nemoj ga ni kletvom kleti, ali ni blagoslovom blagoslivljati.« - 26. Bileam odvrati Balaku. »Zar ti nisam rekao: Sve što Jehova kaže, to ću činiti.« - 27. Potom Balak reče Bileamu: »Hajde! Odvešću te na drugo mesto. Možda će Bogu biti pravo da mi ga odande prokuneš.«
28. I odvede Balak Bileama na vrh Peora, odakle se pruža vidik na pustaru. 29. »Sagradi mi ovde sedam žrtvenika«, reče Bileam Balaku. »Nadalje, pripremi mi ovde sedam junaca i sedam ovnova.« 30. Balak učini kako je Bileam rekao i prinese po jednoga junca i ovna na svakome žrtveniku.
24, 1 Kad opazi Bileam da je Jehovi drago što on blagosilja Izraela, ne htede više ni ići kao ranije u potragu za znamenjima, nego se licem okrenu prema pustari. 2. Bileam podiže oči i vide Izraela utaborena po njegovim plemenima. Na njega siđe Duh Božji 3. i on poče svoju pesmu te reče: »Proročanstvo Bileama, sina Beorova, proročanstvo čoveka pronicava pogleda, 4. proročanstvo onoga koji reči Božije sluša, koji vidi viđenja Svesilnoga, koji pada i oči /duha/ mu se otvaraju. 5. Kako su lepi ti šatori, Jakove, i stanovi tvoji, Izraele! 6. Kao dolovi što se steru, kao vrtovi uz obalu reke, kao aloje što ih Jehova posadi, kao kedri pokraj voda! 7. Iz potomstva junak mu izlazi, nad mnogim on vlada narodima. Kralj će njegov nadvisiti Agaga, uzdiže se kraljevstvo njegovo. 8. Iz Egipta Bog ga izveo, on je njemu k’o rozi bivola. On proždire narode dušmanske, on njihove kosti drobi. 9. Skupio se, polegao poput lava, poput lavice: ko ga podići sme? Blagoslovljen bio ko te blagosilja, proklet da je ko tebe proklinje!« - 10. I usplamte srdžbom Balak na Bileama, i udari rukom o ruku. »Pozvao sam te da prokuneš moje neprijatelje«, reče Balak Bileamu, »a kad tamo, ti ih blagoslovi evo triput! 11. Nosi se odmah u svoj kraj. Bio sam rekao: Dostojno ću te počastiti! A eto, Jehova te liši časti.« - 12. Nato Bileam odgovori Balaku: »Zar nisam rekao i tvojim glasnicima koje si k meni poslao: 13. “Da mi Balak dadne svoju kuću punu srebra i zlata, ne bih mogao prestupiti zapovest Jehovinu i po svojoj volji činiti bilo dobro, bilo zlo; ono što kaže Jehova, to ću i ja reći.” 14. A sada, kad, evo, odlazim k svome narodu, hajde da ti objavim što će ovaj narod učiniti tvome narodu u budućnosti!«
15. I poče svoju pesmu i reče: »Proročanstvo Bileama, sina Beorova, proročanstvo čoveka pronicava pogleda, 16. proročanstvo onoga koji reči Božije sluša, koji poznaje Mudrost Svevišnjega, koji vidi viđenja Svesilnoga, koji pada i oči mu se otvaraju. 17. Vidim ga, ali ne sada: motrim ga, ali ne iz blizine: od Jakova zvezda izlazi, od Izraela žezlo se diže. On Moabu razbija bokove i svu decu Šetovu zatire! 18. Edom će njegovim postati posedom, a Seir zemljom osvojenom. Razvija snagu svoju Izrael, 19. Jakov vlada nad neprijateljima i uništava preživjele iz Ira.« - 20. Bileam se zagleda u Amaleka te poče svoju pesmu i reče: »Amalek je prvenac među narodima, ali večna propast njegov je svršetak.« - 21. Onda se zagleda u Kenije te poče svoju pesmu i reče: »Tvrd je stan tvoj, Kajine, na timoru ti gnezdo savijeno! 22. Ali gnezdo pripada Beoru; dokle ćeš Ašuru robovati?« - 23. Opet poče svoju pesmu i reče: »Narodi pomorski sabiru se sa severa, 24. a brodovlje od strane Kitima. Podjarmljuju Ašur, podjarmljuju Heber, pa i njega će propast stići večita.«
25. Potom ustade Bileam te se uputi natrag u svoj kraj. A i Balak ode svojim putem.


Osvrt


Ova pripovest sadrži očigledne narativne kolizije. S jedne strane Gospod zabranjuje Bileamu iz zemlje Amonaca da ide Balaku (22:12) u Moab i midjansku zemlju (gde je Gospod već bio znan), a s druge mu dopušta (22.20), navodno ako govori samo ono što mu Gospod stavlja u usta; Gospod ga i tri puta preko magarice opominje da ne ide.
Bileam se ne iznenađuje kad mu magarica progovara, što pokazuje da je on razumeo jezik životinja, odnosno imao jednu veću duhovnu posvećenost, mogao s Bospodom u snu da komunicira. On je, štaviše, imao i unutarnji, Božiji glas u sebi, bio prozorljiv posvećenik. No, on nije u svemu bio poslušan Bogu. Ono što je najveća njegova greška, navođenje Moaba na krvna žrtvovanja i idolatrijsku preljubu, skriptuarni redaktor ‘Brojeva’ ne spominje. To možemo nazreti iz patmoske ‘Apokalipse’, gde doduše mnogi ukazi stoje na smisaono prenesenoj liniji: »I anđelu crkve u Pergamu napiši: “Ovo govori onaj koji ima oštri mač sa dve oštrice: Znam gde obitavaš, gde je Satanin presto. I držiš Moje Ime, i nisi se odrekao vere u Mene ni u dane kada je moj verni svedok Antipa ubijen kod vas, gde Satana obitava. Ali imam nešto malo protiv tebe: imaš onde takvih koji drže nauku Balaama, koji je poučavao Balaka da baci sablazan pred sinove Izraelove, da jedu meso žrtvovano idolima i da se odaju bludu. Tako i ti imaš one koji na isti način drže nauku Nikolaita. Pokaj se, dakle, inače ću ti ubrzo doći i zaratiću sa njima Mačem usta Svojih”.« (2:12-16)
Bileam (ÝâÜŃ, grec.: Balaam) očigledno, slično pristupu Filona Aleksandrijskog (De vita Mosis, I, 92, 1; De specialibus legibus, III, 93, 2), možemo prepoznati kao amonskog ('Postanak', 19:18; 'Sudije', 10:6) magijaca, koji je imao jednu višlju duhovnu pročišćenost, ali ne i savršenstvo, potpunu predanost u Božije ruke.
Dalje, možemo nazreti da su Moapci i Midjani (odakle je došla Mojksijeva žena) imali izvesna saznanja o Bogu JHWH.





Helenski tekst 1
(LXX, ”‘ť™—›, 2:1-49)

1. Kaiě e)n t%˝ eĂtei t%˝ deute/r% th=j basileiżaj Nabouxodonosor sune/bh eiąj o(ra/mata kaiě e)nu/pnia e)mpeseiÍn ton basile/a kaiě taraxqh=nai e)n t%˝ e)nupniż% au)tou=, kaiě o( uŔpnoj au)tou= e)ge/neto a)p’ au)tou=. 2. Kaiě e)pe/tacen ...




Prevod

1. U drugoj godini vladanja Nevukadnezararova usnio je Nebukadnezar san. To ga je toliko uznemirilo, da nije mogao spavati. 2. I naredi car, da se dozovu zaklinjači, magijci, terapeuti i haldejci. Oni su imali da kažu caru njegov san; i oni dođoše i stadoše pred cara. 3. Car im reče: »Usnio sam san, i duh mi se uznemirio; hteo bih razumeti san.” – Kaldejci odgovoriše kralju, aramejski - »Care, da si živ doveka! Pripovedi san slugama svojim, pa ćemo ti reći što san znači!« - 5. A car odgovori haldejcima: »Moja je odluka tvrda; ako mi ne kažete što sam snio i što san znači, bit ćete na komade isečeni i vaše će kuće postati smetlišta. 6. Ako li mi kažete što sam snio i što san znači, dobićete od mene darove, i poklone, i velike časti. Kažite mi dakle što sam snio i što san znači!« 7. – Tada oni odgovoriše po drugi put: »Neka car pripovedi san slugama svojim, pa ćemo reći što san znači!« - 8 A car reče: »Znam sada doista, da gledate dobiti vremena, jer znate, da u mene stoji neopozivo: 9 ako mi ne kažete što sam snio, onda ostaje nad vama presuda. Vi ste se dogovorili, da mi dadnete značenje lažno i izmišljeno, u nadi da će se promeniti prilike. Dakle, kažite mi san, i znaću, da ćete mi dati i pravo značenje.« - 2:10 I haldejci odgovoriše pred carem: »Nema čoveka na svetu, koji bi takvo što mogao otkriti caru! I nikada nije jedan car, ma kako bio velik i moćan, tako što tražio od jednoga mudraca, ili magijca, ili haldejca.« 11 Što ti, care, išteš, vrlo je teško! Nema nikoga, koji bi mogao to reći caru, osim bogova koji ne stanuju među ljudima.
12. Na to se car tako jako razljuti i razgnevi, te je izdao naređenje, da se pogube svi mudraci babilonski. 13. Kad je bilo izašlo naređenje da se poubijaju mudraci, tražili su i Danila i drugove njegove, da ih ubiju. 14. Tada se Danilo mudro i razumno predstavi Arjoku, zapovedniku carskih krvnika, koji je bio izašao da poubija mudrace babilonske. 15. On upita Arjoka, zapovednika carskih straža, zašto je izdana od cara ta stroga naredba. Kad je Arjok bio rekao stvar Danilu, 16. otide Danilo caru, i zamoli ga, da mu ostavi vremena, jer će tada reći caru što san znači.
17. Potom otide Danilo domu svome, i iznese stvar drugovima svojim: Hananiji, Mišaelu i Azariji, 18. da bi se pomolili za milost Bogu Nebeskomu zbog te tajne, i da ne bi bili pogubljeni takođe Danilo i drugovi njegovi s ostalim mudracima babilonskim. 19 Tada je bila Danilu objavljena tajna u noćnom viđenju. I Danilo je blagoslovio Boga Nebeskoga. 20. Danilo se je molio: »Neka je blagoslovljeno Ime Gospodnje odveka doveka, jer je Njegova Mudrost i Moć. 2.1 On je, Koji dovodi promenu vremena i prilika; Koji skida carevei postavlja careve; Koji daje mudrost mudrima i razumevanje razumnima. 22. On otkriva što je duboko i skriveno. On zna, što se zbiva u tami; jer kod Njega boravi Svetlost. 23. Zahvaljujem Ti Bože otaca mojih! Slavim Te; jer si mi dao mudrost i snagu, Ti si mi sada i objavio, za što smo te molili, jer si nam objavio san carev.«
24. Nato otide Danilo k Arjoku, kojemu je bio car naredio, da pogubi mudrace /sophistás/ babilonske. Otide i reče mu: »Ne ubijaj mudrace babilonske! Vodi me caru! Ja mogu caru reći što san znači.« 25. – Tada Arjok brže dovede Danila pred cara, i reče mu: »Kod judejskih prognanika našao sam čoveka, koji će reći caru što san znači.« - 26. Car reče Danilu, koji se je zvao i Beltešazar: »Možeš li mi doista reći san, koji sam snio, i što on znači?« - 27. Daniel odgovori caru: »Tajnu, koju car hoće da zna, ne mogu reći caru mudraci, terapeuti, zaklinjači i pogađači. 28. Ali ima Bog u Nebu, koji otkriva tajne. On javlja tebi, kralju Nevukadnezare, što će se dogoditi u budućnosti! San i viđenja, što si ih imao na postelji svojoj, ovo su: 29. Tebi, care, dođoše misli na postelji tvojoj o tom, što će se dogoditi posle. Onaj, Koji objavljuje tajne, govori ti što će biti. 30. Meni je sad ova tajna objavljena, ne pomoću mudrosti, koja bi u mene bila mimo sve žive, nego zato, da bi se javilo caru što san znači, i da doznaš misli srca svojega. 31 Ti si, care, imao viđenje. Ti si vidio lik velik, koji je bio visok, i svetlost mu silna, stajao je pred tobom; strašan je bio za videti. 32. Glava tome liku bila je od čistoga zlata, prsa i ruke od srebra, trbuh i bedra od medi, stegna od gvožđa, noge što od gvožđa što od gline. 34. Dok si gledao, odvali se od gore kamen sam od sebe, udari u gvozdene i glinene noge lika, i satre ga. 35. Tada se satre odjedanput gvožđe, glina, med, srebro i zlato, i rasprša se kao pleva na gumnu u leto. Odnese ih vetar. Ne osta više ni trag od njih. A kamen, koji je bio razmrskao lik, posta gora velika i ispuni svu zemlju. 36. To je san. Sad ćemo reći caru što znači. 37. Ti si, care, car nad carevima, kojemu je Bog Nebeski dao gospodstvo i moć, snagu i čast; 38. I gdegod žive ljudi, životinje poljske i ptice nebeske, dao ti je u ruke, i postavio te gospodarom nad svima njima. Ti si ona glava od zlata. 39. Nakon tebe nastaće drugo carstvo, manje od tvojega, zatim treće carstvo od medi, što će se prostirati po svoj zemlji. 40. Četvrto će carstvobiti jako kao gvožđe, jer gvožđe može sve satrti i razbiti. 41. Što su noge i prsti, koje si vidio, bili delom od gline lončarske, delom od gvožđa, znači, da će carstvo biti razdeljeno. Biće u njemu nešto od tvrdoće gvožđa, jer je, kako si vidio, bilo gvožđe pomešano s glinom lončarskom. 42. Što su prsti bili jelom od gvožđa, delom od gline, znači, da će kraljevstvo biti delom tvrdo, delom krhko. 43. A što je gvožđe, kako si vidio, bilo pomiješano s glinom lončarskom, znači, da će se među se pomešati ženidbom, ali se ipak neće stopiti u jedno, kao što se ni gvožđe ne može smešati s glinom. 44. U vreme onih careva Bog će Nebeski podignuti Carstvo, koje se neće raspasti doveka. Njegova vlast neće preći na drugi narod. Ono će satrti i uništiti sva ona carstva, a samo će stajati doveka. 45. Tako kao što si vidio, da se je od gore kamen odvalio sam od sebe i satro gvožđe, med, glinu, srebro i zlato; tako je Bog veliki javio caru, što će se dogoditi kasnije. San je istinit, i tumačenje je njegovo verno.«
46. Tada se baci kralj Nevukadnezar ničice na svoje lice, pokloni se pred Danilom i naredi, da mu prinesu žrtvu i kâd. 47. Onda reče kralj Danilu: »Doista, vaš je Bog najviši Bog, gospodar nad kraljevima i objavitelj tajna; jer si ti mogao otkriti ovu tajnu.« 48. – Nato iskaza car Danelu veliku čast. Dade mu mnoge dragocene darove i učini ga gospodarom cele pokrajine babilonske i poglavarom nad svim mudracima babilonskim. 49. Ali na molbu Danilovu predade car upravu pokrajinama babilonskim Šadraku, Mešaku i Abed-Negu. A Danilo ostade na dvoru carskom.

Osvrt
Iako cela ova pripovest krije dosta redaktorske zahvate, pogotovo u završnici (gde Danilo tobože za svoje istinito proricanje prihvata carske darove, život na dvoru i traži državnu vlast za svoje drugove), u suštini priče očigledno stoji istiniti događaj. Novobabilonski car – Nebušadnezzar II (hebr.: Nebukadnezar; grec.: Naboychodonosor, Nabokodrosoros) dobija san od Boga, koji ga potresa u nutrini, i koji pokazuje smenu velikih carstava na Istoku. Nadahnut Bogom, Danilo, prvosveštenik magijaca i haldejaca, otkriva caru značenje nadahnutog sna, čime i zaštituje svoje drugove-mudrace od carske pretnje da će ih pogubiti ako mu ne otkriju tajnu nadahnutog snoviđenja. – Nebukadnezar je u svoje vreme, uistinu bio, u gospodarsko-osvajačkom domenu, najači monarh; Josip Flavije, pozivajući se na Berosa, ukazuje da je Nabopalassarov (Nabu-apal-usur) sin Nebukadnezar pokorio Egipat i Judeju, zemlje koje su se pobunile protiv njegove vlasti, a zatim osvojio i Siriju, Fenikiju i Arabiju, »te svojim poduhvatima nadmašio sve careve koji su pre njega vladali u Babilonu i Haldeji.« ('Protiv Apiona', I, 19) - Nebukadnezar je carstvom vladao 43 godine, da bi potom Carstvo pripalo njegovom sinu Evilmaraduhu (Eyeilmaradoychos) – Evil-Merodaku (‘Kraljevi’, II, 25:27; ‘Jeremija’, 52:31); posle dve godine nedoličnog vladanja (561.-560. g. se.) ovoga je ubio zaverenički Nergal-Šarecer – Neriglisar (Nriglisaros), muž njegove sestre. Neriglisar je na prestolu Haldeje proveo 4 godine. Nasledio ga je maloletni sin Laborosoardoh (Laborosoardocos), koji je se na prestolu zadržao samo devet meseci, i koga su prijatelji zaverenici mučki ubili. Prevratnici su, potom, za cara izabrali jednog od vođu babilonskih urotnika – Naboneda (Nabonndos), koga je u sedamnaestoj godini njegove vladavine porazio Persijanac Kir, i učinio kraj Novobabilonskoj supremaciji na Istoku (Beros, III – fr. 10a – ‘Protiv Apiona’, I, 145-153; cp.: Eusebije: Praeparatio Evangelica, X, 10, 3; Chronicon, p. 15, line 5-10).


Osvrt

Magijci su bili dobri tumači snova koji dolaze od Boga; naravno, retko koji san je imao takav domen. Jedan dobar tumač bogonadahnutih snova bio je i Josip u Egiptu (). Kikeron u spisu ‘O starosti’, iznosi, prenoseći poslednje reči persijskog cara Kira Starijeg: »U snu duša najviše otkriva svoju božansku prirodu: budući da je otpuštena i oslobođena, ona često vidi i budućnost.« (pogl. 22 – prevod: Branko Gavela)


Helenski tekst 2
(š‘¤‘ ś‘��‘™źť, 2:1-12)

1. Tou= de ąIhsou= gennhqe/ntoj e)n Bhqle/em th=j ąIoudaiżaj e)n h(me/raij ¸Hr%Żdou tou= basile/wj, iądou ma/goi a)po a)natolw˝n parege/nonto eiąj ¸...

Prevod

1. A kada se Isus rodio u Betlehemu judejskom u dane kralja Heroda, gle, dođoše magijci /magoi/ sa istoka u Jerusalim, 2. i rekoše: “Gde je kralj judejski koji se rodio? Jer videsmo Njegovu zvezdu na istoku i dođosmo da Mu se poklonimo.” 3. Čuvši to kralj Herod uplaši se, i sav Jerusalim s njim. 4. I sabravši sve prvosveštenike i književnike narodne, ispitivaše ih gde će se Hristos roditi. 5. A oni mu rekoše: »U Betlehemu judejskom; jer je tako Prorok napisao: 6. “I ti Betlehemu, zemljo Judina, nikako nisi najmanji među kneževskim gradovima Judinim; jer će iz tebe izići Vođa koji će napasati narod Moj, Izrael”.« 7. Tada Herod dozva tajno magijce /magoys/ i ispita tačno od njih vreme kada se pojavila zvezda, i poslavši ih u Betlehem reče: 8. »Idite i raspitajte se dobro za dete; i kad ga nađete, javite mi da i ja dođem da mu se poklonim.« 9. A oni poslušavši kralja odoše. I gle, zvezda koju videše na istoku, iđaše pred njima dok ne dođe i stade nad mestom gde beše dete. 10. A kada videše zvezdu, obradovaše se izuzetno velikom radošću. 11. I ušavši u dom videše dete sa Marijom, majkom Njegovom, padoše ničice i pokloniše Mu se, pa otvoriše svoja blaga i prinesoše mu darove, zlato, tamjan i smirnu. 12. I pošto su u snu bili poučeni da se ne vraćaju Herodu, vratiše se drugim putem u svoju zemlju.

Osvrt

Upućeni određenom planetarnom konstelacijom, koja je ukazivala na rođenje Mesije u Palestini, rođenje novog Zaratustre, istočni zvezdočatci su se uputili prema zapadu. Zvezda koja je vodila prema Betlehemu čiste persijske magijce, očigledno nije veštastveno nebesko telo – zvezda lutalica, već anđeoska svetlost, slična Ognjenom Oblaku koji je vodio Izabrani narod u Obećanu zemlju.

Razgnevnen Herod Veliki, videvši da nije prevario magijce da ga odvedu novorođenom Hristu Božijem, naređuje pokolj sve /muške/ dece do dve godine starosti, iz Betlehema i okoline. ('Matej', 2:16-18).

U midrašu 'Delo Avrahamovo' (Maaseh Avraham – Ý×čŃĐ ÔéâŢ), koji opisuje Patrijarhove podvige, napisanom na arapskom a sačuvanom u hebrejskom prevodu, Nimrod pobija 70.000 muške novorođenčadi (pogl. 1). Arapska predaja kasnije preuzima tu pripovest, i anahrono povezuje novorođenog Avrahama i Nimroda ('Postanak', 10:8-12; 'Letopisi', I, 1.10; 'Mihej', 5:6), koga su pohodili zvezdočatci, koji su izneli da će Novorođenac odbaciti Nimrodovu veru i razbiti njene idole: »Druga priča u vezi Avrahama je da se je pojavila zvezda preko Nimroda, koja je bila tako svetla da je presvetlila Sunce i Mesec. On /Nimrod/ se je uplašio i pozvao je magičare, vidovnjake, da ih upita u vezi toga. Oni su rekli, “Čovjek će se podići u tvojoj vlasti čija je sudbina da uništi tebe i tvoju vlast.” Nimrod je živio u Babilonu, ali je napustio svoj grad i preselio se u drugi, terajući sve ljude da idu sa njim i ostavljajući žene. Naredio je da se ubije svako muško dete koje se rodi.« (Al-Tabari, II, 53) – Iza ovih predajnih refleksija stoji povesna istina, da je u vreme cara-lovca Nimroda (ÓŐčŢŕ) rođen Hristos (verovatno Tamuz), od koga je monarh strepio i koga je progonio.



Helenski tekst 3
( ˇ‘ž•™Ł ‘ źŁ¤ź›©ť, Dela, 8:4-25)

4. Oi¸ men ouĹn diaspare/ntej dih=lqon eu)aggelizo/menoi ton lo/gon. 5. Fiżlippoj de katelqwÜn eiąj [thn] po/lin th=j Samareiżaj e)kh/russen au)toiÍj ton ...

Prevod
4. Rasejani međutim prolažahu svuda i propovedahu reč Božiju. 5. Tako /evanđelist/ Filip dođe u glavni grad Samarije i propovedaše im Hrista. 6. I narod je jednodušno pazio na Filipove reči slušajući i gledajući čudne znake koje je on činio. 7. Jer iz mnogih, koji su imali nečiste duhove, ovi izlažahu s velikom vikom; čak mnogi uzeti i hromi behu izlečeni. 8. I nasta velika radost u onom gradu.
9. U tom gradu se od ranije nalazio jedan čovek po imenu Simon, koji je vračao i dovodio u čudo samarjanski narod govoreći za sebe da je on nešto veliko. 10. Ovoga slušahu svi, od malog do velikog, govoreći: ovaj čovek je sila Božija, za koju se kaže da je velika. 11. A slušali su ga zato što ih je duže vremena zadivljavao vračanjem. 12. Kada pak poverovaše Filipu, koji je propovedao Evanđelje o Kraljevstvu Božijem i o Imenu Isusa Hrista, krštavahu se ljudi i žene. 13. Čak i sam Simon poverova i bi kršten, pa osta uz Filipa; gledajući čudne znake i velika čuda koja su se događala – beše van sebe.
14. Apostoli koji su bili u Jerusalimu, čuvši da je Samarija primila reč Božiju, poslaše im Petra i Jovana, 15. koji siđoše i pomoliše se Bogu za njih, da prime Duha Svetoga; 16. još, naime, ni na jednog od njih ne beše sišao, nego su bili samo kršteni u ime Gospoda Isusa. 17. Tada staviše ruke na njih, te primahu Duha Svetoga. 18. Kada pak Simon vide da se polaganjem apostolskih ruku dodeljuje Duh, donese im novaca, 19. govoreći: »Dajte i meni tu vlast, da primi Duha Svetoga svako na koga položim ruke.« 20. – Na to mu Petar reče: »Tvoj novac neka ide s tobom zajedno u propast, zato što si smislio da novcem stekneš dar Božiji. 21. Nema za tebe dela i udela u ovoj stvari, jer tvoje srce nije pravo pred Bogom. 22. Obrati se dakle od ove svoje zloće i pomoli se Gospodu, ne bi li ti bila oproštena pomisao tvoga srca; 23. vidim da si u gorkom otrovu i u okovima nepravde.« 24 – Simon pak u odgovoru reče: »Pomolite se vi Gospodu za mene, da ne naiđe na mene ništa od onoga što ste rekli.« 25. – Oni pak, pošto su posvedočili i kazali reč Gospodnju, vratiše se u Jerusalim propovedajući Evanđelje mnogim samarjanskim selima. (Prevod: Emilijan Čarnić)

Osvrt

Iz predanja saznajemo da je Samarjanin Simon (hebr.: Šimmeon), koji je novcem hteo kupiti Božiji dar, nazvan magom (magijac); nejasno je da li je tako nazvan zbog svojih magijskih moći ili zbog toga što je možda bio izopšteni pripadnik svetog persijskog reda, koji je u hrišćanstvu hteo da’napravi ime’.

Hrišćanski filosof Justin Martir (II stoleće) u svojoj ‘Prvoj Apologiji’ piše o ovom velikom obmanjivaču: »... Po vaznesenju Hristovom na Nebo, demoni su isturali izvesne ljude koji su nazvali sebe bogovima; njih vi /Rimljani/ ne samo da niste progonili, nego ih udostojiste počasti. Takav beše neki Simon Samarjanin, iz sela po imenu Giton; on je demonskom silom koja je delovala kroz njega, u vreme Klaudija Kajsara, činio volšebna čudesa u carstvujućem gradu našem Rimu i za ta dela ga proglasiše za boga, a vi mu, kao bogu, podigoste statuu koju postaviste na reci Tibar, između dva mosta, sa natpisom na rimskom /= latinskom/ jezikom: “Simonu, bogu svetome” /Simoni deo sancto/. Takođe svi Samarjani, a i neki drugi narodi, priznaju ga za pravog boga i klanjaju mu se; i neku Helenu, koja je stalno sa njim išla, poštujete kao boginju i prvu, od njega proizašavšu misao, iako je pre toga živela kao bludnica u jednoj kući. oš zn0m nekog Men0ndr0, t0kođe S0m0rX0nin0, iz sel0 K0p0reteXe, Simonovog učenik0, koXi beše opsednut demonim0 i svoXim m0giX0m0 mnoge Xe prev0rio, 0 svoXe sledbenike Xe č0k ubedio d0 on nik0d0 neće umreti: i s0d Xoš im0 njegovih učenik0 koXi su u to ubeđeni. « (I, 26)

I heresiolog Irinej Lionski govori o Simonovim zastranjivanjima i lažima, predstavljajući ga začetnikom svih heresa (‘Protiv heresa’, I, 23), što je ukaz koji potpuno odgovara istini. 'Apostolske ustanove' ukazuju da su veliki falsifikatori svetih reči u kovitlavom vremenu oko Prvog jevrejskog ustanka bili samarijski ombanjivač Simon Mag i njegovi sledbenici; oni su uveliko uspeli da proture iskrivljenu Hristovu reč i podstaknu bujanje pseudognostičkih spekulacija: »... Nama je poznato da su Simon i Kleobije, i njihovi sledbenici, sačinivši otrovne knjige pod imenom Hrista i Njegovih učenika, posvuda su ih nosili da obmanju vas koji volete Hrista i nas, njegove služitelje.« (VI, 16). – Opisujući Simonov život Irinej iznosi da je ovaj bio rodom iz Samarije, gde je poštovan kao velika božanska sila. Krstio je se takođe u Samariji, gde je od svetih apostola Petra i Jovana pokušao za novac pravo polaganja ruku, odnosno dar davanja Duha. Pošto su ga Apostoli prozreli i odbili on je istupio iz Apostolske Crkve. Kasnije je se združio s nekom bludnicom Helenom iz Hira i s njom je putovao širom Istoka. Sebe je oglasio Mesijom i Gospodom, a Helenu je predstavljao prva Božija Misao – Enea (h énnoia), te da je ona majka anđelima. Njena anđeoska deca, koji su u isto vreme i tvorci sveta, prognali su je s Neba i bacili u materiju. Na zemlji je Enea prelazila iz jednog tela u drugo, dok nije prešla u Helenu, pratilju Simona Maga. Samarjanin Simon, je po tom heretičkom učenju, sišao na zemlju kao Bog kako bi ovaj ženski eon, odnosno Helenu, odveo na Nebo i kako bi spasio sve ljude koji budu verovali u njega i Helenu. U Simonovoj sekti ovaj je predstavljan i obožavan je kao Jupiter, a Helena kao Minerva.

Pseudo-Klementova ‘Prepoznavanja’ u Prvoj i Drugoj knjizi široko govore o Simonu Gataru i njegovom nastojanju da se sa družbenicom Lunom izdigne iznad Živog Boga, da besednički pobedi Simona Petra, pa navode čak i imena njegovih samarjanskih roditelja: Antonije i Rahela (I, 6).

Osvrćući se i na Irinejeve ukaze historik Eusebije pripoveda i prenosi za Simona obmanjivača i njegovu heresu da je Sim>n je bi> prvi zač5tnik svih heresâ. »P>č5v >d nj5ga pa nadalj5, svi sl5db5nici nj5g>v5 herese s5 pr5tvaraju da se tobože drže hrišćanske filosofije i da su čist>g živ>ta, ali s5 lak> uviđa da su >ni u vlasti id>lsk>g suj5v5rja j5r s5 klanjaju knjigama i lik>vima /statuama/ Sim>na i H5l5ni, nj5g>v>j saputnici, i tv>r5 im službu sa tamjan>m i žrtvama i livenicama. Št> s5 tič5 njih>vih tajinstva, t> >d sam>g p>m5na č>v5ka sp>pada zaprepašćenje, j5r sv5 t> j5 pr5pun> svir5p>sti i b5zumlja. 0 t>m5 n5 sam> da s5 n5 m>ž5 pisati, n5g> ljudi k>ji zdrav> razmišljaju, > t>m5 n5 m>gu ni g>v>riti j5r sv5 j5 zaista pr5pun> najrazličitijih gnusn>sti. Njih>va >dvratna h5r5s pr5vazišla j5 sv5 št> j5 m>guć5 pr5dstaviti ka> gr>zn> i mrsk>. ni s5 ismejavaju nad ž5nama k>j5 su utopile u svak>vrsn>m gr5h>činj5nju.« (‘Historija Crkve’, II, 13)

Eusebije, dalje priča o Petrovoj propovedi u Rimu kojima je razotkrino bilo učenje Simona Obmanjivača: »T>g Sim>na, r>d>načalnika i sazdat5lja p>m5nut>g zla, lukava sila, n5prijat5ljska pr5ma d>bru, k>ja mrzi spas5nj5 ljudi, isturila j5 u to vreme ka> v5lik>ga pr>tivnika v5likih i divnih Ap>st>la Spasit5lja naš5g. B>žanstv5na i pr5n5b5sna blag>dat p>m>gla j5 ipak Sv>jim služit5ljima u brz>m gaš5nju plam5na zla, gušeći i rušeći svak> uzn>š5nj5 k>j5 ustaj5 na poznanje Boga. Zb>g t>ga prepredenosti Simonove, niti bilo čije od njegovih savremenika u apostolskom vremenu nisu mogle opstati. Sve ih je p>b5dila i obasjala Sv5tl>šću Istin5, sama Božanstvena Reč, K>ja n5 tak> davn> divno >basja sv5tl>šću ljude, utvrdi se na zemlji, obitavaše u Svojim Apostolima. Odjednom, pak, volšebnik, o k>m5 kazuj5m>, duhovne oči njegove, bile su brzo p>raž5ne B>žanstvenom Svetlošću, čud5sn> pr>sijal>m još ranije u Jud5ji, kada je Apostol Petar razotkrio sve njegove gnusnosti, prepuštajući se na daleko prekomorsko putovanje. /Simon je/ bežao sa Istoka na Zapad, razmišljajući da samo tamo može živeti na svoj način. U Rimu mu je ukazana veličanstvena pomoć od vlasti, i za kratk> vr5m5 siln> j5 uznapr5d>va> u sv>jim d5lima da su ga tam>šnji žit5lji p>št>vali i p>dizali mu statu5 ka> b>gu. Ali t> nij5 dug> trajal>.« (Ibid., II, 14) U vr5m5 cara Klaudija, čovekoljubiva Pr>misa>, dovela je u Rim v5lik>g b>rca, hrabr>g ap>st>la P5tra, k>ji j5 uprav> zb>g sv>j5 neustrašivosti i naim5n>van ka> prvi m5đu Ap>st>lima. n j5, >d5nut u blag>dat B>žiju, žit5ljima Zapada d>n5> drag>c5nu duh>vnu sv5tl>st pr>p>v5d > Kraljevstvu N5b5sk>m. I u Rimu je Simon Gatar bio razotkriven od Simona Petra, pontifa Univerzalne Hristove Crkve.

Po apokrifnoj književnosti Simon Gatar je se u Rimu za vreme Neronove vladavine susreo sa Petrom i Pavlom. On ih je hvalisavo izazvao na takmičenje u čarobnjaštvu, te se u levitiranju uzdigao prema nebu. No Apostol je molitveno pao na kolena, i molio se sve dok Simon nije pao na zemlju i razbio se.

Od Simonovog imena potiče i reč ‘simonija’ koja označava kupovanje crkvenih časti i beneficija.




Agatija o magijcima

Agatija Sholastik (Agathias ho Scholastikos, oko 536.-582. g. ne.), koji je rodom iz maloazijske Mirine, posle studija u Aleksandriji i Konstantinopolu postao je advokat. Spisateljski je se profilisao pre svega kao historik, poeta i epigramatik. Leksikon ‘Suda’ pominje više njegovih literalnih sastava (alpha, 112), iz čega se vidi da je većina njih izgubljena; takav slučaj je sa sastavom Daphniaka (u devet knjiga). U svojoj nedovršenoj ‘Historiji’, odnosno ‘O Justinijanovoj vladavini’ – Peri ts Ioystinianoy basileias (u pet knjiga), u kome, obrađujući događaje od 552. do 558. g., nastavlja delo historika Prokopija Kajsarejskog, osvrće se i na magijce, sveštenu klasu kulta Ahura Mazde, tada već uveliko duhovno degradiranu.


Helenski tekst
( µÁą Ä·Â ™żĹĂÄą˝ą±˝żĹ ˛±Ăą»µą±Â, II, 24-25.26)
24 ... Nu=n de w¨j ta polla toiÍj kaloume/noij Manixaiżoij cumfe/rontai, e)j oŔson du/o taj prwŻtaj h(geiÍsqai a)rxaj kaiě thn men a)gaqh/n te aŔma kaiě ta ka/llista tw˝n oĂntwn a)pokuh/sasan, e)nantiżwj de kat’ aĂmfw eĂxousan thn e(te/ran: o)no/mata/ te au)taiÍj e)pa/gousi barbarika kaiě tv= sfete/r# glwŻttv pepoihme/na. ton men gar a)gaqon eiăte qeon eiăte dhmiourgon ¸Ormisda/thn a)pokalou=sin, ąArima/nhj de oĂnoma t%˝ kakiżst% kaiě o)leqriż%. e(orth/n te pasw˝n meiżzona thn tw˝n kakw˝n legome/nhn a)naiżresin e)ktelou=sin, e)n v tw˝n te e(rpetw˝n pleiÍsta kaiě tw˝n aĂllwn zwŻwn o(po/sa aĂgria kaiě e)rhmono/ma katakteiżnontej toiÍj ma/goij prosa/gousin wĐsper e)j e)piżdeicin eu)sebeiżaj. tau/tv gar oiăontai t%˝ men a)gaq%˝ kexarisme/na diaponeiÍsqai, a)nia=n de kaiě lumaiżnesqai ton ąArima/nhn. Geraiżrousi de e)j ta ma/lista to uŔdwr, w¨j mhde ta pro/swpa au)t%˝ e)naponiżzesqai mh/te aĂllwj e)piqigga/nein, oŔ ti mh potou= te eŔkati kaiě th=j tw˝n futw˝n e)pimeleiżaj.
25. Pollouj de kaiě aĂllouj qeouj o)noma/zousi kaiě i¸la/skontai [tou=to ¸Ellhniko/n] qusiżaij te xrw˝ntai kaiě a)fagnismoiÍj kaiě manteiżaij [kaiě tou=to ¸Ellhniko/n]. to de pu=r au)toiÍj tiżmio/n te eiĺnai dokeiÍ kaiě a(giwŻtaton: kaiě toiżnun e)n oiąkiżskoij tisiěn i¸eroiÍj te dh=qen kaiě a)pokekrime/noij aĂsbeston oi¸ ma/goi fula/ttousi kaiě e)j e)keiÍno a)forw˝ntej ta/j te a)porrh/touj teletaj e)ktelou=si kaiě tw˝n e)some/nwn pe/ri a)napunqa/nontai. Tou=to de/, oiĺmai, to no/mimon hÄ para Xaldaiżwn hÄ e)c e(te/rou tou a)nele/canto ge/nouj: ou) gar dh toiÍj aĂlloij cumbaiżnei.
- - - - - - -

26. ... Nu=n de timw˝sin au)touj aŔpantej kaiě u(pera/gantai, kaiě ta/ te koina taiÍj tou/twn boulaiÍj kaiě proagoreu/sesi diata/ttetai kaiě iądiż# e(ka/st% tw˝n sumballo/ntwn hÄ diżkhn lagxa/nonti e)fiżstantai diaskopou=ntej ta poiou/mena kaiě e)pikriżnontej, kaiě ou)den o(tiou=n para Pe/rsaij do/ceien aÄn eĂnnomo/n te eiĺnai kaiě diżkaion, oŔ ge mh u(po ma/gou e)mpedwqeiżh.


Prevod

24. ... Sada, pak, u većini pitanja /Persijanci/ se slažu sa manihejima, zato što uvažavaju prva dva počela: jedno – dobro i izazivajuće najboljeg, i drugo – suprostavljeno na oba pogleda. Daju im barbarske nazive, preuzete iz njihovog jezika. Dobro počelo – božanstvo, ili demijurg, - oni nazivaju Ormuzdom /Ormisdatn/; zlo i štetočinsko – Ahrimanom /Arimans/. Priređuju svetkovine; glavna od njih naziva se “uništavanje zla”; tada nabavljaju magijcima mnoštvo ubijenih zmija i drugih divljih životinja, koje žive u pustinji, kako bi dokazali bogobojažljivost. Oni veruju da time ostvaruju dobro delo, ugodno dobrome božanstvu i neugodno i štetno za Ahrimana. Naročito uvažavaju vodu, tako što ne miju njome čak ni lice i na drugi način ne dotiču, isključujući pijenje i zalivanje rastinja.
25. Nazivaju i poštuju i mnoge druge bogove po helenskome običaju. Žrtvoprinošenja, očišćenja i proricanja obavljaju takođe po helenskom običaju. Oganj se kod njih takođe obožava i smatra najvećom svetinjom. Stoga ga magijci održavaju neugaslim u posvećenim izdvojenim zdanjima, i nadziru ga, obavljajući tajna sveštenodejstvija, te pitaju ono što se tiče budućnosti. Ovo, pretpostavljam, preuzeto je ili od Haldejaca, ili od nekoga drugoga plemena, i ne pristaje ostalima.

- - - - - - -

26. ... Sada, pak, sve njihove /magijce/ poštuju i uzdižu, i sva zajednička dela priređuju po njihovim savetima i pretskazanjima. Svakome pojedinome licu, kada se delo tiče suđenja ili nekog drugog slučaja, oni upućuju i nameću ono što treba uraditi. I uopšte, kod Persijanaca ništa se ne priznaje zakonitim i pravilnim ako nije odobreno od strane magijaca.


Osvrt

Agatije ističe sličnost sinkretičkog učenja sekte askete Manija (koji živi u sasanidskoj teokratskoj epohi izbijajuće verske netrpeljivosti, koja je ipak mnogo blaža nego kod bizantijskih careva Justina i Justinijana) i persijskih magijaca po pitanju kosmogonijskog dualizma. Mani je mnoge poglede preuzeo od tadašnjih magijaca, gnostičkih sekti, nazireja i samanea.
Dok je u ranom i izvornom, Zaratustrinom mazdaizmu plemenita životinja zaštićeno stvorenje koje se povruje na čuvanje čoveku od časti, u kasnom mazdaizmu, koje vodi degradirano magijstvo, iz proizvoljnog morala pojavljuje se nakaradna podela među životinjama, gde se neke od njih (insekti, zmije, mačke, kornjače, miševi, ...) proglašavaju ‘štetnima’ i nemilosrdno se istrebljuju. O tome i Herodot, kao što smo videli, svedoči. Sličan primer zastranjivanja vidimo i u degradiranom i institucionalizovanom hrišćanstvu, gde se svetkovine po imenu posvećene Hristu (koji je se rodio u pećini-štali, među životinjama, pokazavši time Svoju ljubav i za njih), kao što je Božić, ‘proslavljaju’ tako što se bogu-stomaku žrtvuje nepregledno mnoštvo plemenitih životinja. Podsetimo se kako je kinesko revolucionarno ‘čistunstvo’ pod Mao Ce Dungom preduzelo istrebljivanje ‘štetnih’ vrabaca, pa prouzrokovalo veliku glad u narodu, jer su useve opustošili insekti koje su vrapci konzumirali. Kada u svetu, koji više ne funkcioniše po Božijem redu, već iznuđenom, čovek uvodi nekakav svoj samovoljni red koji gazi Božije Zapovesti, onda prouzrokuje još više nevolja i problema.
Kult Ognja je kod institucionalnog magijstva davno pre Agatija bio degradiran. Još pod Parćanima spaljivanje i pokopavanje pokojnika je bilo zabranjeno; oni su ostavljani na kulama i uzvišicama da ih ptice grabljivice pojedu, čime se prizivaju epidemije raznih zaraza. Proglašavanje vode ‘svetom’ u smislu da se njome ne treba ni umivati, još jedan je pokazatelj degradacije pobožnosti u Persijanaca, koja gotovo da nema nikakvih dodirnih tačaka sa izvornim magijskim učenjem gde su telesna pranja bila svakodnevna pojava i potreba.


Kuran o magijcima


Arapski tekst
(Sura al-Hajj, 17)

#NDNER *N1N #NFQN 'DDQNGN JN3R,O/O DNGO ENFR APJ 'D3QNENHN'*P HNENFR APJ 'DR#N1R6P HN'D4QNER3O HN'DRBNEN1O HN'DFQO,OHEO HN'DR,P(N'DO HN'D4QN,N1O HN'D/QNHN'(QO HNCN+PJ1L EPFN 'DFQN'3P HNCN+PJ1L -NBQN 9NDNJRGP 'DR9N0N'(O HNENFR JOGPFP 'DDQNGO ANEN' DNGO EPFR EOCR1PEM %PFQN 'DDQNGN JNAR9NDO EN' JN4N'!O P


Latinična transkripcija arapskog teksta

Inna allatheena amanoo waallatheena hadoo waalssabi-eena waalnnasara waalmajoosa waallatheena ashrakoo inna Allaha yafsilu baynahum yawma alqiyamati inna Allaha aala kulli shay-in shaheedun.


Prevod

»Allah će na Sudnjem danu odvojiti vernike od Jevreja, Sabejaca, hrišćana, poklonika vatre i mnogobožaca. Allah je, zaista, o svakoj stvari očevidac.«


Osvrt

Muhamed, odnosno njegovi inspiratori iz Podnebesa, prete paklenom vatrom čak i poklonicima Vatre – persijskim magijcima. Interesantan je kuranski pogled na genezu đavolâ, džinova: oni su iz vatre stvoreni, a čovek od zemlje: »On je čoveka od sasušene ilovače, kao što je grnčarija, stvorio a džina od plamene vatre.« (55:14-15) – Šejtan (Satana) odbija da se pokloni čoveku zato što je od stvoren od vatre a čovek od zemlje (7:12).

Haldejci
(Izvadak iz Drugog dela knjige ’O posvećeničkom življenju’. brat Vasa – Aurora Aurea)
auroraaurea@gmail.com


Haldejci su poreklom bili semitski narod, doseljen u južnom porečju Eufrata, tvorci Novobabilonskog carstva. Njihova civilizacija, koja je negovala čitav niz naučnih disciplina, počela je se uzdizati oko 2.000 g. se., u vremenu Hamurabija. Od vremena Aleksandra Makedonskog Haldejci su bili poznati ponajprije po svojim sveštenicima, dobrim zvezdočatcima. Haldejac (grč.: ho chaldaíos) je tako postao sinonim za zvezdočatca, tumača snova i znamenja, predskazatelja budućnosti. Haldejci kao zvezdočatci i matematičari su proračunavali eklipse (pomračenja nebeskih tela), te doprineli odgovarajućoj podeli vremena (meseci, dani, sati i minuti).
Do smrti Aleksandra Velikog astrologija među Helenima nije imala veliki značaj, dok kod Rimljana, u helenističko doba, ona prodire u sve slojeve društva. Profanisani haldejci počeli su se baviti i političkim spletkama. Tako Takit priča o aferi iz 16. g. ne., za vreme vladavine kajsara Tiberija, kako je Libon Drus iz porodice Skribonija, koji je se predao nekromantiji (opasnom prizivanju mrtvih) optužen da uz pomoć haldejaca priprema prevrat: »Senator Firmije Kat, blizak Libonov prijatelj, navede ovog mladog, nepromišljenog i lakovernog čoveka da se pouzda u obećanje haldejaca, u opsenarske veštine magijaca, da poveruje tumačima snova. /.../ Navodio ga je na raskošan život, na zaduživanje, bio mu drug u raspusnom životu, u novčanom škripcu, ne bi li ga sa svih strana upleo u mrežu svojih optužbi.« ('Anali', II, 27) Libon, koji je i sam druge nagovarao da prizivaju sene mrtvih, u bezizlazu pred optužbama, ubio je se mačem na gozbi. Potom je Senat doneo odluku o proterivanju astrologa i magijaca iz italije. Jedan od njih, Lukije Pituanije, strmoglavljen je sa Tarpejske stene (II, 32), jedne oštro odsečene litice na jugozapadnoj strani Kapitolija, odakle su obično bacane ubice i izdajnici. Obraćanje astrolozima i proročištima u vezi s članovima carske porodice smatralo je se zločinom, pa je tako i strogo kažnjavano: »Lepida, iz slavne porodice Emilija, povrh toga praunuka Lukija Sule i Gneja Pompeja, /20. g. ne./ bude optužena u Rimu što je podmetnula Publiju Kviriniju, bogatašu bez dece, da je otac njenog deteta. Optužena je i zbog preljube, trovanja, dalje, što je tražila savet kod haldejskih astrologa protiv carske porodice.« (III, 22) - »Pod konsulatima /52. g. ne./ Faustom Sulom i Salvijem Otonom prognan je Furije Skribonijan pod optužbom da je preko haldejaca hteo da dozna čas careve smrti. /.../ ... Prognanik nije dugo poživeo u progonstvu. Jedni su pričali da je umro prirodnom smrću, drugi da je otrovan, već šta se kome činilo verovatnije. Donesena je potom stroga ali bezuspešna odluka o proterivanju astrologa iz Italije.« (XII, 52) – Nešto pre toga, 49. g. ne. Klaudije je doneo dekret »da svi judejci napuste Rim.« ('Dela', 18:2) Kako su tada i hrišćani smatrani kao deo judaizma, to su i oni pogođeni tim dekretom. Tako Svetonije Trankvil (Gaius Suetonius Tranquillus), koji je živeo otprilike od 75. do 150. godine, bio vitez i advokat, te sekretar (magister epistularum) cara Hadrijana, u svome delu De Vita Caesarum pominje i hrišćane i Hrista (Hresta), u svojoj neupućenosti smatrajući da je Hrist živeo u Rimu; tako u ‘Životu kajsara Klaudija’ (Liber V), na početku II stoleća, Svetonije piše: »On /Klaudije/ isterao je iz Rima Judejce zato što su na nagovaranje Hresta /Chresto/, stalno pravili nerede.« (25, 4) – Rim je bio stecište za mnoge kultove, ali i Rim je progonio kultove koji su donosili Svetlost.
Pausanija ukazuje za makedonsko-sirijskog osvajača Seleuka: »... Pošto je utemeljio Seleukiju na reci Tigru i doveo u grad Babilonjane kao naseljenike, on je poštedeo babilonski zid, a poštedeo je i Belovo svetilište, dopustivši haldejcima da stanuju oko svetilišta.« (I, 16 – prevod: Ljiljana Vulićević)



Beros o haldejcima

Beros (BrMssos, III st. se.), rodom iz Babilona, haldejski Mardukov sveštenik i astrolog u svome delu BabylMniaka (ili Chaldaika), haldejce-redovnike predstavlja prevashodno kao dobre zvezdočatce; fragment je sačuvan u 'Izabranoj Hronografiji' Georgija Sinkela, koji puno govori o haldejskim vladarima.

Helenski tekst
(§‘›”‘™š‘, ™™™, fr. 7 – Synkellos, Ecloga Chronographica, 245)

ąApo de Nabonasa/rou touj xro/nouj th=j tw˝n a)ste/rwn kinh/sewj XaldaiÍoi h)kriżbwsan, kaiě a)po Xaldaiżwn oi¸ par’ ŕEllhsi maqhmatikoiě ...



Prevod:

Počevši od Nabonasarove vladavine (747.-734. g. se.), haldejci su skrupulozno zapisivali vremena kretanja zvezda. Helenski astronomi su sačuvali haldejske zapise. Kako saopštavaju Aleksandar /Polihistor/ i Beros, koji su podrobno izložili osnovna haldejska predanja, Nabonasar, sabravši dela careva, koji su vladali do njega, uništio ih je, kako bi tačni zapisi haldejskih careva počinjali od njegove vladavine.

Osvrt

Nabonasar nije jedini monarh koji je se očajno sebično obračunao sa drevnim duhovnim zapisima, koji bi nam pomogli da bolje razumemo drevnu povest i drevna učenja. Takav uništitelj je bio i Aleksandar Makedonski koji je spalio persijsku carsku biblioteku u Persepolisu, gde su se nalazili mnogi zoroastrijanski spisi. Veliku biblioteku u Aleksandriji, koju su 295. godine stare ere utemeljili sholastik Demetrije i faraon Ptolomej Prvi Soter, a koja je sadržavala brojne helenske, hebrejske, aramejske i budističke tekstove, najpre je delimično zapalio Gaj Julije Kajsar prilikom opsade Aleksandrije 48. godine stare ere, a kasnije potpuno ju je dokrajčio Muhamedov učenik Omar. Saraceni su 638. godine uništili Kajsarejsku biblioteku u kojoj su se nalazili mnogi drevni hrišćanski spisi.

Brahmani

(Izvadci iz Drugog dela knjige ’O posvećeničkom življenju’. brat Vasa – Aurora Aurea)
auroraaurea@gmail.com


Po indijskim ‘Vedama’ Svet nastaje iz tela Puruše – Prvonastalog Čoveka, koga na početku sveta bogovi prinose na žrtvu raskomadavši ga; od usana Puruše nastaju brahmani, najviša kasta društva, od ruku kšatrije, od bedara vajšije, a od nogu šudre.
Sa brahmanima su se susreli još pratioci Aleksandra Velikog, na njegovom pohodu prema Indiji. – U svom V ediktu indijski car ‘blizak bogovima’ – Aśoka (III st. se.), indijski ‘Konstantin’, koji je prihvatio (tada već ruiniranu) budističku veru, ukazuje da je učitelje i zaštitnike Budinog učenja (dhamma-e, pravednog poretka) iz svoje vlade poslao i među svoje helenske podanike (koji će u Indiji imati potom i svoje samostalne države i vladare), sa zadatkom »da se brinu o dobrobiti i sreći onih koji su odani ovome učenju i da ih oslobađaju od teškoća, bilo da su to sluge kupljene, ili brahmani i bogataši, ili bezaštićeni i starci.«
Novopitagorejac i platonista Numenije (Numenios, druga polovina II st. ne.) iz Apameje u Siriji, poznavalac orijentalne religije, koga su respektovali i ranohrišćanski spisatelji ali i Hermesovi sledbenici, koji je goviorio da je Platon Mojsije koji govori po atički, iznosi da je kod brahmana i magijaca susreo osnovne misli iz Platonove filosofije (Eusebije: ‘Evanđelska priprema’, IX, 7). – Kiničko-stoički filosof i helenski besednik Dion Zlatousti (Chrysostomos, oko 40.-120. g. ne.) u svojim ‘Besedama’ hvali Indijce te ističe srodnost indijske i helenske kulture i mitologije (Orationes, 53), koja tobože ishodi iz nekadašnjeg Dionisovog ‘osvajanja’ Indije; u stvarnosti pozitivna strana te sličnosti ishodi iz delovanja Božijih Avatara i proroka na tlu Indije i Helade. Tako u svojoj 32. besedi (održanoj u Aleksandriji) među svojim slušaocima Zlatousti pozdravlja i prisutne Baktrijce, Skite, Persijance i Indijce.
Latinski bogoslov Mamertus Claudianus, u svome delu De statu animae, u odbrani istine poziva se i na Zaratustru i brahmane (II, 8).
Delovanje brahmana nije vezano samo za istočno podneblje, već i mediteransko. Učenik Proklov – Damaskije (Damaskios, kraj V i početak VI st.), poslednji starešina platonske Akademije, u svome delu Vita Isidori (gde iznosi biografiju svoga učitelja), piše i o kiniku Salustiju (V st. ne.), koji je se u Aleksandriji družio s indijskim brahmanima. Uticaj indijske asketske misli na kinike je i od ranije bio poznat.
Od brahmana, na zapadu su đainski gimnosofisti (‘goli mudraci’; grč.: gimnós, gimnás = ‘go’, ho sophists = ‘mudrac’, ‘znalac’, ‘šarlatan’) možda bili poznatiji; tako se zaosnivača đainizma – Mahaviru, iznosi: »Godinu i mesec dana posvećeni /bhagavatam/ nije skidao taj ogrtač, a zatim je, napustivši i taj ogrtač, ostao goli beskućnik.« (y
ranga-suttam, I, 9, 4) Predanje kaže da je u III stoleću se., u P
taliputri, pod presedavanjem Sthklabhadre, održan sabor čiji zaključci o grupama (ańga) kanonskih spisa nisu jednoglasno prihvaćeni. Naročito je oponirao deo predvođen Bhadarab
huom, iz koje je kasnije, pod vođstvom Śivabhutija, nastala sekta digambara (‘u vazduh odevenih’), odnosno nagih isposnika. Đainska sledba śvet
mbara (‘u belo odevenih’) prihvatala je autentičnost anjgi. No, gole isposnike susrećemo i mnogo pre ovog sabora, što ukazuje da su disciplinarna razmimoilaženja u đainizmu bila dublja.
Pod ‘golim mudracima’ Indije (a poznati su i etiopski), podrazumevani su i ekscentrični i fakirsko-egzibiciono nastrojeni i zaneseni isposnici, koji su u potiskujućoj i ekstremnoj askezi (koja povlači razuzdanu radost) videli smisao života. Tako Plinije u ‘Historiji prirode’ pominje njihovo celodnevno stajanje na užarenom suncu na jednoj nozi uz posmatranje sunca netremice (VII, 2). Kikeron iznosi da iako žive goli, podnose i zimsku studen Kavkaza, a svoj život završavaju spaljujući se u vatri (Tusculanae disputationes, 5; cp.: Strabon, XV, 719). Iz sačuvanih fragmenata Aleksandra Polihistora (kod Klementa Aleksandrijskog i Eusebija Kajsarejskog) vidi se da su indijski gimnosofisti (samanei) naseljavali i Persiju i Baktriju, tradicionalna uporišta redovnika magijaca.
Unutar brâhmanskog kulta mogu se razlikovati nekoliko tipova posvećenosti: tu je rši (drevni 'videlac'), yogin ('upregnuti' meditant) i sanny
sa ('onaj koji odustaje'). Sanjasini su odbacivali život u zajednici, te se posvećivali potpunoj osamljeničkoj askezi, a neki od njih (pod uticajem đainizma) su prihvatili praksu brijanja glave: »Ne postaje se isposnik brijanjem glave, ...« (Uttarađđhayana-suttam, XXV, 31) Oni su napuštali i svoje porodice i decu, što ukazuje na njihovo zastranjivanje (IX, 15). Brahmani su poštovali porodični život; no tu je se pojavila kastinski obojena zabluda da je brahman svako ko je rođen u brahmanskoj porodici.
Iako se brâhmani tradicionalno predstavljaju kao čuvari 'Veda', oni su u stvarnosti imali veći literalni upliv na nastanak 'Upanišadi' (od kojih mnoge reprezentuju doktrinu joge, te ideal nenasilja i vegetarijanstva), koje dolaze posle 'Veda'.


Viđenje brahmana kod Nearha


Ukratko o Nearhu i ‘Dnevniku plovidbe’

Nearh (Nearchos), sin Androtimov, rođen je na Kritu – Kresu, (po drugoj verziji on je iz makedonske Lete), a kasnije je živeo u trakijskom Amfipolu na reci Strimon. Godine 334. se. biva postavljen za namesnika Likije i Pamfilije. Kao zapovednik indijskih vodenih snaga (od 325. g. se.) Aleksandra Makedonskog, pošto je niz indijske reke uspešno doplovio u Okean, po Aleksandrovom nalogu preduzeo je plovidbu duž obala od ušća reke Ind do ušća reke Tigar, kako bi otkrio pomorski put između Inda i Eufrata. Iz toga vodenog putešestvija duž persijske i indijske obale nastao je njegov 'Dnevnik plovidbe'. Taj 'Dnevnik' kasnije uveliko koristi Flavije Arijan (koji i sam ima svoj 'Peripl', opis obale Crnoga mora) u svom opisu Indije, i donekle zemljopisac Strabon.


Helenski tekst
(Strabon: ‘Zemljopis’, XV, I, 66)

Ne/arxoj de periě tw˝n sofistw˝n ouŔtw le/gei: touj men Braxma=naj politeu/esqai kaiě parakolouqeiÍn toiÍj basileu=si ...

Prevod

O sofistima Nearh kazuje sledeće: Deo brahmana bavi se državnim poslovima, prateći cara u svojstvu savetnikâ. Ostali sofisti izučavaju fizičke pojave; njima pripada i Kalin. Njihove žene zajedno s njima bave se filosofijom. Svi oni vode strog način života.

Osvrt

Dakako da se brahmani koji su živeli po gorama i pusturama nisu bavili državnim poslovima, već samo oni častoljubivi i degradirani; oni su se pojavljivali i kao vladarski savetnici. Plutarh ukazuje da su indijski filosofi (misleći tu ponajprije na gimnosofiste) naneli mnogo jada Aleksandru Velikom, jer su vladare indijskih plemena koji su prešli na Aleksandrovu stranu ružili (kao izdajnike) i slobodna plemena od njega odmetali. Stoga je Aleksandar mnoge od njih povešao (‘Aleksandar’, pogl. 59). Ipak poštedeo je desetoricu gimnosofista koji su Sabu, poglavara jednog indijskog plemena (koji je se najpre pokorio Aleksandru zadobivši jednu satrapiju) najviše nagovarali na odmetništvo. A poštedeo ih je jer su ga zadovoljili njihovi ‘mudri’ i snalažljivi odgovori na njegova zapletljiva pitanja. Tako na pitanje šta je jače, život ili smrt, gimnosofist je odgovorio: »Život, jer tolika zla podnosi!« - A na pitanje kako bi čovek mogao najviše omileti, jedan drugi je odgovorio: »Ako ima najveću moć a nije strašan!« ('Aleksandar', pogl. 64) Talmudski traktat 'Tamid' (31B-32A) takođe prenosi Aleksandrovo prepitivanje gimnosofista. U nešto suženoj ali i različitoj verziji i Pseudo-Kalistenov roman 'Život i dela Aleksandra Makedonskog' govori o njegovom susretu sa gimnosofistima: »... Vide i njih kako se goli šetaju okolo i stanuju u kolibama i pećinama. A izvan tog kruga vide, prilično daleko od njihovog prebivališta, vide im ženu i decu kako napasaju ovce.« (III, 5) Aleksandra je zbunilo što kod mudraca ravnice nigde ne vidi groblje (III, 6). Na Aleksandrovo pitanje koji živi stvor je najveći zlotvor, jedan od mudraca je odgovorio: »Čovek!«, nadodajući potom bez ustručavanja da to i Aleksandar sam po sebi može da zaključi. Gimnosofisti pred Aleksandrom osuđuju i ustanovu kraljevskog vladanja, kao odraz bezočne sile lakomosti i lude smelosti. Dandamis, starešina gimnosofista, Aleksandru kao vladaru ne odaje očekivanu počast. On mu ukazuje da je njima bogastvo zemlja, voda, svetlost Sunca i Meseca, zvezdani svod. Ukazuje da se hrane plodovima drveća, piju vodu sa velike reke, o mlad mesec se spajaju sa svojom ženom, sve dok ne izrode dvoje dece. Gimnosofisti pokušavaju poučiti Aleksandra da je besmisleno što kao smrtnik toliko juri u osvajanja, kad sve mora osvojiti iza sebe; on se, u opravdanju, poziva na višnju promisao. Božija Promisao dakako Aleksandra nije vodila u osvajanja i pustošenja, već njegove strasti i dijaboličke inspiracije koje su ga pritiskale.
Ne pokazavši se uvređen, zadivljen njima, Aleksandar je gimnosofiste obdario i otpustio. (Od ponuđenog zlata, vina, ulja i hleba, Dandamis je uzeo samo ulje, i žrtveno ga izlio na vatru.) Aleksandar je potom Onesikrita, koji je pripadao helenskoj filosofskoj školi kiničara (i koji je kasnije postavljen za prvog krmilara mornarice), poslao uvaženim gimnosofistima koji su prebivali u samoći, da ih zamoli da dođu k njemu. Da bi dobio odgovore jednog od njih – Sfinesa (koji je kasnije prozvan Kalan), Onesikrit je morao i sam da se svuče. Za razgovor sa učtivijim gimnosofistom Dandamisom postojao je već komotniji pristup za Onesikrita. Po nagovoru Taksila Sfines je ipak pošao Aleksandru, postavši donekle njegov savetnik, što pokazuje njegove slavoljubive ambicije (pogl. 65). Kasnije, u Persiji, oboleo od želudca, Kalan je sam sebe položio na lomaču, spalio se živ, što ga razotkriva kao sledbenika pogrešnog puta. »To isto, mnogo godina kasnije, učinio je u Ateni drugi Indijac /= Zarianoheg, - Strabon, IV, 1, 4/, koji je se nalazio u pratnji Kajsara.« (Pogl. 69) I same Vede pozivaju na samospaljivanje. Tako se o Višvakarmanu iznosi: »Sâm na žrtvu telo pruži, za napredak! Stvoritelju svega što prinosom bujaš sebi nebo i zemlju na žrtvu prinesi.« (Prevod: Rada Iveković) – Među Indijcima postojao je i običaj da se samospaljuju žene (udovice) preminulih muževa.

Aleksandar je se kasnije lično susreo sa još jednom grupom istočnih, egipatskih mudraca (na koje mu je ukazala nubijska kraljica-kandaka Meroitskog Kraljevstva), predvođenih Sesonhosisom, Sarapisovim poklonikom, iz čijih tela je izbijala svetlost a oči su im bile poput užarenih svetiljki. Na pitanje koliko će živeti, Sesonhosis mu je odgovorio da je za čoveka bolje da ne zna kada će umreti, jer čim sazna za taj čas, on, obuzet brihom i strepnjom, kao da je već umro (Historia Alexandri Magni, III, 24)



Viđenje brahmana u Megastenovoj ‘Indiji’

Ukratko o Megastenu i njegovoj ‘Indiji’

Maloazijski Jonjanin Megasten (Megasthens, oko 400. g. se.) bio je izaslanik kralja Seleuka I na dvoru indijskog vladara Ćandragupte (grec.: Sandrokottos), neposredno posle pohoda Aleksandra Makedonskog. Svoje uvide o Indiji (Indika) pretočio je u istoimeno delo, koje je samo fragmentarno sačuvano (doduše u brojnim fragmentima), kod drugih autora (Diodor Sicilijski, Arijan, Strabon, Plinije Stariji, Aelian, Antigon, Josip Flavije, Klement Aleksandrijski ... ). U indijskoj kulturi, možda i preterano, Megasten ponajprije vidi helenski mit i helensko ostvarenje. U njegova izlaganja dublje se ne može pouzdati, ako se hoće stvoriti vernija slika o staroj Indiji; osim toga, on ju je i samo delimično upoznao. Tako naprimer on iznosi da su svi Indijci slobodni, odnosno da kod njih nema robova, što se donekle susreće kod Lakedemonaca (26 – Arijan: Historia Indica, X, 8-9). Indijsko robstvo možda nije imalo težinu helenskog i rimskog, jer se Indijci nisu pokazali kao osvajački narod (Strabon, XV, 686) – a iz ratnih osvajanja potiču većina robova, ali je činjenica da je među brojnim indijskim plemenima postojala čak i kasta robova – šudre.


Helenski tekst 1
(Indika, 41b – Klement Aleksandrijski: 'Šarenice', I, 71)

Ditton de tou/twn to ge/noj: oi¸ men Sarma=nai au)tw˝n, oi¸ de Braxma=nai kalou/menoi: kaiě tw˝n Sarmanw˝n oi¸ ¸Ulo/bioi ...

Prevod

Među gimnosofistima ili golim fakirima, razlikuju se dva roda. Jedni se nazivaju sarmani, drugi pak – brahmani. Neki od sarmana izabrali su pohvalno življenje. Takvi ni u varošima ne žive, nemaju ni krova /nad sobom/, odevaju se drvenastu koru, hrane se žirovima i plodovima stabala, vodu pak piju iz šaka. Oni neznaju za brak, ni rođenje deteta, slično današnjim enkratitima. Od Indusa neki slede zapovesti Butte /Boytta = Buddha/, kojemu zbog njegovih istaknutih vrlina odaju počasti kao bogu.

Osvrt

Megasten čini veliku grešku kada u gimnosofiste ('gole mudrace') smešta i redovnike brahmane, koji su se osvedočili i kao Budini sledbenici. Gimnosofisti su pre svega dolazili iz redova džainizma. Zajedničo za brahmane i gimnosofiste je to što su oba reda prihvatala asketsko-isposnički život, no u mnogo čemu drugom su se razlikovali: brahmani nisu išli goli i polugoli ('odeveni' u koru) već su nosili bele lanene haljine; oni se nisu šišali do glave, već su nosili dugu spletenu kosu; oni nisu odbacivali brak, već su mnogi od njih bili i porodični ljudi; oni nisu bili prosjaci, već su živeli u zajednicu, u kojoj su se radom mogli izdržavati.

Helenski tekst 2
(40 – Strabon: 'Geografija', XV, 1, 59)

ăAllhn de diaiżresin poieiÍtai ‘ periě tw˝n filoso/fwn, du/o ge/nh fa/skwn, wŇn touj men Braxma=naj kaleiÍ touj de Garma=naj. touj men ouĹn Braxma=naj eu)dokimeiÍn [ma=llon]: ...

Prevod
...


Viđenje brahmana kod Josipa Flavija

Ukratko o Flavijevom viđenju brâmana

Josif Flavije, u ‘Judejskom ratu’, u govoru literalno pripisanom braniocu tvrđave Masade – Eleazaru, imaju pred očima ponajprije brâhmane, govori o indijskom filosofskom shvatanju slobode duše.

Helenski tekst
(De bello iudaico, VII, 7, 7 – prgi. 351-357)

351. e)leuqeriżan diwŻkontaj th=j a)idiżou fqoneiÍn au(toiÍj; eĂdei men ouĹn h(ma=j oiăkoqen pepaideume/nouj aĂlloij eiĺnai para/deigma th=j proj qa/naton e(toimo/thtoj: ou) mhn a)ll’ eią kaiě th=j para tw˝n a)llofu/lwn deo/meqa piżstewj, ... Ble/ywmen eiąj ąIndouj touj sofiżan a)skeiÍn 352. u(pisxnoume/nouj. e)keiÍnoiż te gar oĂntej aĂndrej a)gaqoiě ton men tou= zh=n xro/non wĐsper a)nagkaiżan tina tv= fu/sei leitourgiżan a)kousiżwj 353. ...


Prevod

»... Pogledajmo na Indijce, koji se predaju traženju mudrosti. Jer oni, pošto su dobri ljudi, podnose zemaljski život samo kao neku prisilnu službu koju duguju prirodi, i raduju se kada duša napušta telo, premda ih ne tišti nikakvo zlo niti muči, nego samo iz čežnje za besmrtnošću, i objavljuju drugima da nameravaju otići, i niko ih ne sprečava, nego se smatraju sretnima i svaki im predaje poruke za svoje srodnike. Tako čvrsto i pouzdano veruju u sjedinjenje duša sa drugima. Pa kada prime predane im poruke, predaju telo vatri kako bi odelili duše u najvećoj čistoti od tela, i svršavaju život uz pratnju pohvalnih pesama. A njihovi najmiliji predaju ih u smrt lakše nego svi drugi ljudi što prate svoje sugrađane na daleki put; i sebe oplakuju, a one slave kao blažene, jer su već primljeni u red besmrtnih.«



Osvrt

Onaj koji je na zemlji prebrodio životna iskušenja, otplatio svoje grehe i mnoge uputio na Put Života, tome i smrt zemaljskog tela ne pada tako strašno; za duhovno vaskrslog umiranje je rađanje u Onostranom i pridruživanje kolu svetlih duša i duhova.
Među mudracima Indije, Baktrije i Persije, koji su znali da telo odvojeno od duše više ništa ne koristi i ne znači, ustalio je se običaj da svoje mrtvo telo predaju vatri. Kod brâhmana koštani ostaci i pepeo posle spaljivanja, predavanja vatri, pokupljani su četvrtog dana posle spaljivanja leša, bili razvejavani u reku (predavani vazduhu i vodi) ili sahranjivani u urnu (‘Manuov Zakonik’, 5, 59)
Kasnije je se među Indijcima i njenim tobožnjim ‘mudracima’ pojavio običaj da sami sebe na lomači ubijaju, što je bilo očigledno pseudožrtveno sagrešenje pred Bogom. Tako Plutarh u ‘Uporednim životopisima’ kazuje za gimnosofistu Kalina: »... Legne i umota se, i nije se makao čak ni onda kad se vatra približila /lomači/, nego ostane u istom položaju u kome je ležao, i tako žrtvuje sam sebe starinskom običaju mudraca svoje zemlje.« ('Aleksandar', 69)


Viđenje brahmana u Arijanovoj ‘Indiji’
Ukratko o Arijanu i delu Historia Indica
Flavije Arijan (Flavius Arrianos, oko 95.-175. g. ne.) je rođen u bitinijskom gradu Nikomediji; živeo je u vreme rimskih imperatora Hadrijana i Antonina.Od 131. do 137. g. upravljao je Kapadokijom u rangu legatus Augusti pro praetore. U svome glavnom delu Anabasis dao je povest osvajačkog pohoda Aleksandra Makedonskog. Kao dopunu spisu Alexandri Anabasis sastavio je delo Historia Indica, koristeći i navodeći uveliko Nearhov ‘Dnevnik’ i radove Megastena i Eratostena. U ta dva sastava se i češće osvrće na indijske mudrace – brahmane.
Helenski tekst
(Indik, pogl. 11)
1. Nene/mhntai de oi¸ pa/ntej ąIndoiě e)j e(pta ma/lista ge/nea. eÁn men au)toiÍsin oi¸ sofistaiż eiąsi, plh/qei men meiżouj tw˝n 2. aĂllwn, do/cv de kaiě timv= gerarwŻtatoi: ouĂte ga/r ti t%˝ ...

Prevod
1. Svi Indijci, u stvarnosti, dele se na sedam klase; u tom broju, po brojčanosti manji nego ostali, a po slavi i opštem uvažavanju najpoštovaniji su mudraci. 2. Oni nemaju potrebe niti se bave bilo kakvim fizičkim radom, niti unose /kroz dadžbine/ u državnu blagajnu bilo šta od svojih prihoda; i jednostavno govoreći, mudraci nemaju nikakvu drugu obavezu, osim jednu: oni su dužni bogovima da prinose žrtve za sav indijski narod. 3. I ako neko prinosi žrtve privatno, kao njegov rukovodilac i tumač u tim žrtvoprinošenjima javlja se jedan od tih mudraca, jer inače njegove žrtve ne bi bile ugodne bogovima. 4. Oni su jedini od Indijaca osposobljeni u mantici, i nikome drugome, osim mudracu, ne dopušta se da se bavi mantikom i predviđanjem budućnosti. 5. Oni gataju o tome kakvo će biti vreme kad-kad u godini, ili ako narodu preti nekakva nesreća. Gatanjem, pak, po ličnim pitanjima, za svakoga odvojeno, oni se ne bave, stoga što /božanski/ dar ne ponižavaju za takve stvari, ili zato što oni smatraju nedostojnim za sebe da se bave takvim sitnicama. 6. Ako bilo ko od njih triput pogreši u svojim proricanjima, njemu se ne određuje nikakva druga kazna, osim to da je dužan svo ostalo vreme da ćuti. I nema nikog, ko bi takvoga čoveka prinudio da ispusti makar jedan zvuk; jedanput je njemu naloženo jednako ćutanje. 7. Ti mudraci žive nagi, zimi pod otvorenim nebom na suncu, leti – kada je sunce u punoj snazi, po livadama i blatu ispod velikog drveća. Senka njihova, kako kaže /Nearh/ dostiže unaokolo do pet pletera /l pléthron = 30.83 m, 1/6 stadijuma/, a pod svakim drvetom mogle bi se skloniti velike gomile ljudi. 8. /Mudraci/ se hrane sazrelim plodovima i korom drveća; ta kora je slatka i hranljiva ništa manje nego plodovi urme.

Osvrt
Flavije Arijan, oslanjajući se ovde prvenstveno na Megastena (vidi i: Diodor: ‘Biblioteke’, II, 40), Indijce po profesijama deli u sedam klase. U stvarnosti, staro indijsko arijevsko (skst.:
rya = ‘plemenit’) društvo bilo je podeljeno na četiri varne (varna = ‘boja’), kaste: br
hmana (brâhmani, sveštenici, učitelji), kšatriya (vojnici, plemstvo), vaiśya (poljodelnici, zanatlije, trgovci) i śkdra (sluge i robovi, ponajprije iz redova starosedelaca). Pojavljuju se i pripadnici izopštenih kasti kao što su c
nd
la-e i pulkasa-e (Manava-dharma sastra, 1, 12; 12, 55). U ‘Manijevom zakoniku’, gde se opravdava striktna i zatvorena staleška podeljenost društva (10, 4) profanisanom brahmanizmu nastoje se grubo podvrgnuti robovi (dasa), kojih ima sedam vrsta: »... Šudra, kupljen ili nekupljen, može se primorati radu, jer on je stvoren od Samosvojnog da bi brahmanu služio.« (8, 412) – »Brahman može sigurno prisvajati imovinu šudrinu, jer oni nemaju nikakvo vlasništvo, ...« (8, 417), jer je šudra vlasništvo mogatih i moćnih. Na prve dve kaste monarhija je se oslanjala da bi robove i seljane držala u pokornosti (8, 418).
Pored podučavanja Vede, profanisani brahmani su bili zaduženi i za razne vrste žrtvenih prinosa, pored ostalih i krvnih: »Brahmanima je odredio poduku i učenje /Veda/, prinošenje žrtve za sebe i prinošenje žrtve za druge, razdelivanje i primanje /milostinje/.« ('Manuov Zakonik', 1, 88, v.: 10, 75).
Pod mudracima Arijan ovde ponajprije vidi samane, gole isposnike, a tek potom brahmane. Impozantno veliko drveće Indije (Ficus bengalensis Linn.) pod kojim na letnjoj žegi borave indijski mudraci pominju i drugi antikni spisatelji: Strabon, XV, 1, 21; Plinije Stariji, VII, 21; XII, 22, Teofrast: 'Povest biljaka', I, 7, 3; IV, 4, 4, Diodor: 'Biblioteke': XVII, 90.


Viđenje brahmana kod Apuleja

Ukratko o Apuleju i njegovoj ‘Floridi’

Autor jedinog potpuno sačuvanog latinskog romana ‘Zlatni magarac’ (Asinus Aureus), poznatog i u svom autentičnom nazivu kao ‘Preobražaji’ (Metamorphoseon libro XI) – pisac, prevodilac, pitagoreizirajući platonovac i besednik Lukije Apulej (Apuleius), rodio se 125. godine u severnoafričkoj Madauri mestu u južnom delu prokonsularne Numidije), a studirao u Kartagini i Ateni. Dosta je putovao na Istok, te po čitavoj Italiji i Heladi, razvijajući uz to svoje retorske sposobnosti. Apulejevi ‘Preobražaji’ pored opisa brojnih romanesknih pustolovina (glavnog junaka Lukija, koji u svojoj lakomislenosti i žudnji za magijskim znanjem biva kažnjen tako da se namazan čudotvornom mašću pretvori u magarca) daju i čuveni mit o Amoru i Psihi koja ima inicijatski karakter, te veličaju kult i misterije boginje Iside i boga Osirida, u koje je autor romana bio uveden. U svome delu ‘Florida’ Apulej objavljuje fragmentarno neke od svojih pripremljenih govora. U ‘Floridi’ Apulej iskazuje svoje divljenje za brahmane, koji se ne bave ni vinogradarstvom, ni povrtarstvom, ni šumarstvom, kojima je najpretežnija mudrost i unutarnji sklad.



Latinski tekst
(Florida, cap. 15, 15-18)

15. Verum enimuero celebrior fama optinet sponte eum petisse Aegyptias disciplinas atque ibi a sacerdotibus caerimoniarum incredundas potentias, ...

Prevod

... Ne skupljaju zlato, niti krote konje i bikove, ne strižu ovce, i ne vode koze na ispašu. Čime se onda bave? Mesto svega toga, zanimaju se samo jednim: neguju mudrost, jednako stari učitelji kao i mladi učenici. Najviše hvale zazor prema tromosti duha i dokolici. ...



Viđenje brahmana u ‘Manuovom zakoniku’

Ukratko u ‘Manijevom zakoniku’


Znameniti staroindijski (sanskrtski) zbornik ‘Manuov zakonik’ (Manavadharma sastra), izvorno sastavljen u stihovima, ishodi iz literature zakonika (dharma-sktr
ni). Tradicija mu autorstvo podmeće mitskom praroditelju Manuu, Manavu (Bhagavat-G+t
, 10, 6), koji je prvi izašao iz Brahmu, no jasno je da se ‘Zakonik’ pojavljuje dosta kasno, kada se u indijskom društvu već duboko ukorenjuje kastinsko uređenje kao poredak od ‘Neba’ ustanovljen. Najstariji sačuvan komentar ‘Manuovog zakonika’, koji ne može biti stariji od II st. ne, je Medhatithi-jev iz IX stoleća. Zakonodavac Manu je navodno ‘božanske’ odredbe i pouke preneo velikim mudracima, a naročito Bhrgu-u (1, 119 i drugde), koji se javlja i kao jedan od svetih rg-vedskih učitelja i sveštenika, začetnika atharva-vedske loze. Od 12 poglavlja ‘Zakonika’, prvo, koje ima i kosmogonijski karakter, najbolje slika položaj otuđenog i društveno povlašćenog brâhmanskog kulta.


Tekst prevoda
(Poglavlje 1)

93. Kako je brâhman iskočio iz najčišćeg njegovog dela, kako je najprvi i zaista čuvar Veda, to je brâhman po dharmi gospodar svega ovog njegovog stvaranja.
94. Njega je prvoga stvorio Samobitni, iz svojih usta, trapljenjem, da bi se izvršavale žrtve za bogove i pretke, i da bi se zaštitilo sve ovo sazdano.
95. Koje li stvoreno biće može biti nad njima, kad kroz njega bogovi neprestano uživaju u žrtvenim prinosima a očinski preci u darivanjima?
96. Najodličnijima među stvorenjima smatraju se bića, među bićima oni svešću oživljeni, među svesnima ljudi, a među ljudima su najodličniji brâhmani.
97. Od brâhmana pak oni u Vede upućeni, od upućenih oni koji poznaju obrede, od ovih oni koji obrede obavljaju, a među njima oni koji znaju Brahman.
98. Postojanje učenog brâhmana je upravo večno utelovljenje dharme, on je stvoren radi dharme i da bude jedinstven s Brahmanom.
99. Brâhman koji se rađa na zemlji rodom je najviši, gospodar svih bića, za zaštitu blaga dharma.
100. Sve ovo, što god se u svetu nahodi, svojimna je brahmana. sve to zaista njemu pripada i pripada prema visininjegovog roda.
101. Brâhman jede svoje, u svoje se odeva i svoje dariva, jer se i ostali ljudi napajaju blagonaklonošću brâhmana.
102. Kako bi odredio njegova bavljenja i ona ostalih kasta redom, mudri Manu iz samobitnog boga je stvorio ove odredbe.
103. Učeni brâhman ih mora pažljivo proučiti, mora ih pravilno preneti svojim učenicima, no nitko drugi osim njega.
104. Brâhman koji proučava ove odredbe, poštovan zbog vernosti zavetu, nikad se ne umrlja grehom koji nastaje mislima, rečju i delom.
105. On posvećuje bilo koju zajednicu ili porodicu, te njene pretke i potomke u sedam generacija s jedne i sedam generacija s druge strane, pa njemu i dopada sav ovaj svet.
109. Brâhman koji se okrenuo od pravila ophođenja ne žanje plodove Veda, no onaj koji se pravilima priklanja, tome je osigurana puna nagrada.
110. Shvativši tako da je pravilno ophođenje osnova dharme, mudraci su uzeli pravilno ophođenje kao vrhovni izvor svakog trapljenja.


Osvrt

‘Manuov Zakonik’ brâhmane uz pustinjske isposnike (yatiji) stavlja u prvi red toka života po guni jasnosti (sattvam) (12, 48). Za dušu ubice brâhmana kaže se da se sankciono reinkarnira u telo psa, svinje, magarice, ... te među najniže kaste (12, 55), a onaj koji krade od brâhmana postaje demon – brahmar
kšasa (12, 60). Brahmanima koji piju i kradu, krše dharmu, takođe sledi brojno reinkarniranje u tela insekata i neuglednih životinja (12, 56-57). Brâhman koji je se odvratio od vršenja svojih dužnosti postaje avet preta užarenih očiju i hrani se povraćanom hranom (12, 71). Uz zakonit život i ispunjavanje svog zaveta (12, 114; 2, 249), istrajnost i doslednost (12, 116), asketizam i pravo znanje o atmanu (a znanje je određivalo i starešinski stupanj – 2, 155), brâhmana su vodili najvišem blaženstvu poništenju grehova, besmrtnosti (12, 2.104). Samo brâhman je mogao da poučava Vedu članove tri više kaste (X, 1). Brâhmani koji su bili i poznavaoci Veda mogli su se smatrati pripadnicima skupštine koja je razmatrala i donosila odluke o pitanjima dharme koja su izazivala sumnju (12, 112). Istinski posvećeni brâhmani, poklonici jednog personifikovanog i impersonalnog Boga – Brahmu i Brahmana, nisu bili učitelji sveštenih himni – Veda (‘Znanja’), koje protežiraju zametljano, mitički obojeno, mnogobožačko viđenje sveta, te njihova reč ne može voditi ponovnom, duhovnom rođenju (II, 150). Brahmani su bili dugokose askete (II, 65), koji su mogli da uzmu sebi ženu iz bilo koje kaste (3, 13), no ipak mu se zaprećuje da ne uzima ženu iz kaste šudra.



Viđenje brahmana kod Bardesiana

Ukratko o Bardesianu i njegovoj 'Knjizi zakonâ'

Sirijski gnostik, astrolog, psalmopojac, apologeta i dijalektičar Bardesian (Bardsians, Bardsans, Bar-Daisan) rodio je se u plemićkoj porodici, u Mesopotamiji, u Edesi (gde je živeo i kralj Avgar) oko 154. godine (Panarion, haer. LVI). Najpre je bio sledbenik Valentina (Valentinus), kasnije njegov oponent; na kraju je ustanovio vlastitu sledbu u kojoj je odbacivano vaskrsenje mrtvih tela. Napisao je mnoga dela i debate protiv mnogih heresa koje su iznicale u to vreme, kao i protiv progonâ (Eusebije: 'Historija Crkve', IV, 30). Najznačajnije njegovo ostvarenje je knjiga 'O sudbini' (De fato), koja je adresirana Marku Antoninu, a koja počinje raspravom o problemu zla. Sastavljena je u obliku znatiželjnikovih pitanja i Bardesanovih odgovora. Mnoge Bardesianove spise o gonjenjima hrišćana njegovi sledbenici su preveli sa sirijskog jezika na helenski. I sam Bardesian je govorio oba jezika. U svome delu 'Knjiga zakonâ različitih krajeva' pokazuje se njegova privrženost posvećeničkim idealima. Ukratko se osvrće na zakone nenasilja koji vladaju među indjskim brahmanima, a koji su dosta slični onima kod Sereja (grč.: hoi Sres), narodnosti kod Indijaca ili Kineza. Helenski odlomak iz Bardesanove 'Knjige zakonâ' koji ovde prezentujemo sačuvan je u Pseudo-Klementovim 'Prepoznavanjima' (Recognitiones, IX, 20); nalazimo ga i u Eusebijevoj 'Evanđeoskoj Pripremi' (VI,10, 14-15), koja ovde pokazuje unutarnji identitet redovničkog hrišćanstva i brahmanizma; imamo ga i u skraćenom latinskom prevodu 'Prepoznavanja' (sa predloška koji je najverovatnije glasio 'Petrova putovanja' - kao Itinerarium Petri) Rufina iz Akvileje, koji je umro 410. g. ne. Izvor iz koga su nastala 'Prepoznavanja' citira još Origen u svoj 'Filokaliji' (cap. 23) i 'Tumačenju Geneze 21', koje je sastavljeno 231. g. ne.


Helenski tekst
(‘ť‘“ť©ˇ™Łśź™ť, ’™’›™źť �', š•¦‘›‘™źť š')

Para ąIndoiÍj kaiě Ba/ktroij eiąsiě xilia/dej pollaiě tw˝n legome/nwn Braxma/nwn, oiŕtinej kata para/dosin tw˝n ...


Prevod

Postoje takođe među Baktrijcima, u indijskim krajevima, ogromno mnoštvo brahmana, koji i sami, po predanju njihovih predaka i mirnih običaja i zakona, nikada neće počiniti ubistvo niti preljubu, niti klanjanje idolima, niti imaju običaj da jedu životinjsku hranu, nikada da budu povijeni pijanstvom, nikada ne čine išta pakosno, već se svagda boje Boga. A ove stvari uistinu oni ostvaruju, iako ostali Indijci čine i ubistva, i preljube, i klanjanje idolima, i opijanje, i obavljaju druga zlotvorstva, od ove vrste. Štaviše, u zapadnim delovima Indije samostalno postoji izvesna oblast gde stranci, kada tamo ulaze, bivaju oteti, i zaklani, i pojedeni. I niti su dobre zvezde zaštitile ove ljude od takvih zlotvorstva, i od proklete hrane, niti su loše zvezde primorale brahmane da čine neko zlo.

Osvrt

Ukazi o brahmanskom svetom životu umetnuti su u pobijanje astrologije; ovaj umetak nam hoće reći da zvezde ne određuju čovekov svet ili grešan život.



Viđenje brahmana kod Flavija Filostrata

Flavije Filostrat (Flayios Philostratos, oko 170.-245. g. ne.) Mlađi sa Lemnosa u svome ‘Životopisu Apolonija iz Tijane’, sastavljenom u VIII knjige, dosta se osvrće na istočne kultove srodne pitagorejskom, pogotovo na indijski brahmanizam.

Helenski tekst
(Bion epigrapsas ApollMnioy, ˛ą˛»ąż˝ “, 14-15)


14. ... Fasiě d’ oiąkeiÍn ta me/sa th=j ąIndikh=j. kaiě ton oĂxqon o)mfalon poiou=ntai tou= lo/fou tou/tou, pu=r te e)p’ au)tou= o)rgia/zousin, oŔ fasin e)k tw˝n tou= h(liżou a)ktiżnwn au)toiě eŔlkein: tou/t% kaiě ton uŔmnon h(me/ran aŔpasan e)j meshmbriżan #Ădousin.
...



Prevod

... Mudraci obitavaju u samoj sredini Indije, a onu stenu na brdu smatraju pupkom tog mesta i tu slave Oganj u tajnim svetkovinama. Sam pak oganj upalili su, kažu, tako što su povukli naniže i kao da su zarobili sunčev zrak; njemu pevaju himne obavezno svakog dana oko podne. ...






Osvrt

Na Apolonijev put do brahmana osvrće se i Jeronim u svome pismu broj 52.


Viđenje brahmana u Hipolitovom delu Philosophoymena

Ukratko o Hipolitovom viđenju brahmana

Iako je rimski hrišćanin, kome je govorni jezik helenski, Hipolit zna za brahmane. Rim je bio trgovački otvoren grad i stecište za različite vere i kultove, pa su se tako, kao i u Aleksandriju, i u njemu mogli naći indijski redovnici.

Tekst
(Katá pastMn hairéseMn elegchos, I, 24, 1-7)

1. ăEsti de kaiě para ąIndoiÍj aiŕresij filosofoume/nwn e)n toiÍj Braxma/naij. Oiá biżon men au)ta/rkh proba/llontai, e)myu/xwn de kaiě tw˝n dia puroj brwma/twn pa/ntwn a)pe/xontai, ...



Prevod

Indijci, imaju takođe jednu sektu filosofâ u brahmanima. Oni provode jedno zadovoljno postojanje, uzdržavajući se od /jedenja/ živućih stvorenja i svake kuvane hrane, budući da su zadovoljni plodovima. I ne prikupljaju ove sa drveća /akrodrýois/, već odnose od onih /plodova/ koji padaju na zemlju. Oni se održavaju na njima, pijući vodu sa reke Tagabena. I oni svoj život provode nagi, govoreći da je telo od Boga bilo načinjeno kao ogrtač za dušu. Oni tvrde da je Bog svetlost, ne takva kao što je ona čulno primetljiva, niti nalik Suncu i oganju, već da je za njih Bog Reč /= ho Theós Lógos/, ne ona koju nalazimo izraženu u govornim zvucima, već ona spoznajna kroz koju mudraci primaju skrivene misterije prirode. I ovu Svetlost koju oni nazivaju Reč, svojim Bogom, oni potvrđuju da je samo brahmani spoznaju zbog toga što jedini odbacuju svo isprazno shvatanje koje je krajnji veo duše. Oni preziru smrt, i svagda u njihovom neobičnom jeziku prizivaju Boga po imenu, koje mi imamo spomenuto ranije; i oni uzdižu himne za Njega. Međutim, niti su tamo žene među njima, niti oni rađaju decu.

Oni pak, čiji cilj u životu je sličan ovima, nakon njih su rasprostreti nad zemljom na suprotnoj strani Reke, zadržavaju boravljavljanje tamo i ne vraćaju se više. I ovi se takođe zovu brahmani. Međutim, oni ne provode svoj život na isti način; jer postoje žene u onom kraju, od kojih one koje prebivaju onde su rođene i u obraćanju rađaju decu. I oni kažu da ovaj Logos, koga oni označuju Bogom, telesan je, izvan sebe opasan sa telom, kao kad bi neko nosio na sebi ogrtač od ovčije kože. Međutim, ono telo koje je iznošeno, kada je skinuto, pojavljuje se vidljivo za oko. Brahmani međutim izjavljuju da u telu koje ih okružuje vodi se rat (i oni smatraju svoje telo ispunjeno borbenim elementima), pa se protiv njega bore kao protiv neprijatelja pravilnim oružjem, kao što smo već izložili. I oni kažu da su svi ljudi zarobljenici svojih vlastitih urođenih neprijatelja, naime, trbuha i polnih organa, pohlepe, besa, veselja, žalosti, požude i sličnog. I onaj koji je postigao trofej /egeíras trópaion, odnosno koji je pobedio/ nad ovima, sam odlazi Bogu. Stoga brahmani obožiše Dandamisa, kome Aleksandar Makedonski plati posetu, kao onog koji je dobio rat u telu. Kalana, pak, oni držaše kao bezbožnog otpadnika od njihove filosofije. Oboženi brahmani, kad odlože telo, nalikuju ribama koja su iskočile iz vode u proziran vazduh, ugledavši sunce.


Osvrt

Hipolit ne razlikuje mnogo brahmane od sarmana, samanea (cp.: Megasten: Indika, 41b), kazujući pogrešno da i brahmani žive nagi poput samanea. Posvećeni brahmani su se uistinu uzdržavali od jedenja mesa, i nastojali da žive samo od plodova zemlje i otpalog voća, međutim oni su imali dostojanstveno odevanje. Tek u drugom delu svog izlaganja on pominje istinske brahmane, koji nisu, poput samanea odbacvali brak i rađanje dece.

Kada Hipolit iznosi da brahmani shvataju Boga kao Svetlosnu Reč, to ima puno osnova, jer u hinduskoj filosofiji osnovni atribut Etera, Akaše (skt.: k
śah) je spoznajni Zvuk (śadba). U Katha-upanisadi kaže se za Vatru koja je početak sveta: »Ni govorom, ni mišlju, ni okom ne može se zahvatiti. Kako je može shvatiti drugi osim onoga ko kaže: 'On jeste'.« (II, 3, 12) . Kroz Božanski Govor, kroz Njegovu Reč (grč.: ho lógos, hebr.: dabar) razvijaju se i manifestuju se, stvaralačke moći Svevišnjeg Duha: »I reče Elohim: Neka bude Svetlost!« ('Postanak', 1:3) – »Gospodnjom su Rečju Nebesa sazdana i Dahom usta Njegovih sva vojska njihova.« ('Psalmi', 33:7) – . »Ti samo Reče, i postadoše /bića/; posla Duh Svoj, i On ih oblikova.« (Judita’, 16:14; v.: Psalmi’, 19:2-5) – »Ti Koji si Rečju Svojom sazdao Svemir, i Koji si načinio čoveka Mudrošću Svojom.« ('Mudrost', 9:1) – I po vedskim spisima Zvuk je nosilac početka sazdavajućeg oblikovanja tvari, što i pozniji spisi prihvataju: »Pošto se Eter preobrazi stvara se Vazduh sa osobinom dodira, a kao i njegov prethodnik /- Eter/, Vazduh je takođe ispunjen Zvukom i osnovnim načelom života, čulnim opažanjima, moći razmišljanja i telesnom snagom. Kad se prirodnim tokom vremena preobrazi Vazduh stvara se Vatra koja poprima oblik sa osećajem dodira i zvuka. Pošto se Vatra preobrazi nastaje Voda puna sočnosti i ukusa /.../. Tad se Voda preobrazi u različite oblike Zemlje ...« (Rg-Veda, II, 5:22; v.: 'Manuov Zakonik', I, 75-78)

Shvatanje tela kao odežde za dušu susreće se kako u istočnoj tako i u zapadnoj misli. Klement Aleksandrijski u svome spisu 'Vaspitač' (PaidagMgos) ukazuje da je telo »omotač kojim smo zaogrnuti spolja pri našem stupanju u ovaj svet kako bismo mogli da kročimo u ovu zajedničku vaspitnu ustanovu.« (33, 6) – Atanasije (Athanasios, 295.-373. g.), aleksandrijski episkop, često u svojim spisima zemno telo naziva 'ogrtač' – peribolé (De decretis, 17, p. 738 D), 'haljina' / 'odeća' – podrs (ibid., II, 7, p. 161 B), 'odelo od mesa' – éndyma (De Incarnatione, 8, p. 109 C; Orat., III, 53, p. 433 C; IV, 37, p. 510 B). – Jovan Damaskin slično filosovstvuje: »... Ne živimo /samo/ golom dušom, već je naša duša telom pokrivena kao nekakvim ogrtačem, ...« ('Filosofska poglavlja', 1) – Gotovo identične misaone refleksije nalazimo i kod stoičkog mudraca Seneke: »... Priroda je /telo/ dala duši kao nekakvo odelo, i telo je odežda za dušu.« (Epistulae in Lucilium, ep. 92, 13) – I hinduski ep Bhagavad-g+t
sadrži gotovo identičan slikovit ukaz: »Kao što čovek odbaci ruho staro, pa navlači drugo, novo, na sebe, tako duša tela trošna napušta, pa uzima druga, koja nova su.« (II, 22).




Viđenje brahmana kod Porfirija
Opisujući indijske redovnike brahmane i samane u svome spisu De abstinentia Porfirije se ponajprije poziva na sirijskog gnostika i poetu Bardesana, koji je se “družio s onim Indijcima koje je Damadim uputio Kajsaru /Antoniju Piju, 138.-161. g. ne./.”

Helenski tekst
(O uzdržanju, ’™’›™źť ¤•¤‘ˇ¤źť, 17-18)

IV,17 eu)sebou=j, e)p’ aĂlla metabhso/meqa. ąIndw˝n gar th=j politeiżaj eiąj polla nenemhme/nhj, eĂsti ti ge/noj par’ au)toiÍj
Prevod
... Brahmani ne žive pod kraljevskom vlašću, niti obavljaju blo kakve poslove s drugima. Oni među njima koji su filosofi žive ili u planinama ili pored reke Ganga. Hrane se plodovima koje zemlja neprestano proizvodi. Okusiti nešto drugo, a pogotovo taknuti hranu životinjskog porekla, smatraju najvećom nečistotom koju ne razlikuju od bezboštva. brahmani uopšte ne podnose život u zajednici ni mnoge rasprave, a kad ipak dođe do toga, onda se naknadno povuku u samoću na duže vremena i ni s kim ne zbore. ...


Viđenje brahmana u ‘Putu ispravnosti’

Ukratko o antologiji ‘Put ispravnosti’

Zbirka duhovnih aforizama pripisana svetitelju Budi (Buddho) – Dhamma-padam (‘Put ispravnosti’) verovatno je nastala u trećem stoleću pre naše ere. Predstavlja najbolju i najverniju ilustraciju budističkog moralno-asketskog sistema ili dame. Zapisana je na jeziku Pali, koji je korišćen među budistima Šri Lanke, Burme i Indokine, dok je većina sakralnih spisa drevne Indije zapisana na Sanskritu. Ono što darma (dharmah) znači na Sanskritu, to dama (dhamma) znači na Paliju – zakon pravednosti, zakonitost, poredak. Mnoge moralne pouke u ovoj budističkoj zbirci imaju velike sličnosti sa Isusovim evanđeljskim poukama. Ovu sličnost već na početku zbirke nalazimo: »... Mržnja se ne pobeđuje mržnjom: mržnja se pobeđuje ljubavlju. Ovo je večiti zakon.« (I, 5) Samo staza – pada, zakonitog života vodi čoveka i dušu najvišoj Istini i najvišem Dobru.

Prevod teksta
(Dhamma-padam, pogl. 26 – Brahmana vaggo – ‘Brahman’)

383. Preseci struju odrešito, brahmane, rasteraj strasti. Kad spoznaš da je dokončan splet činilaca života, onda si znalac onoga što nije izveštačeno.

384. Kad brahman nadiđe dve pojave, onda otpadaju sve spone s onoga koji je to spoznao.

385. Za koga ne postoji ni ovostranost ni onostranost, ni obe te strane, ko je neustrašiv i nevezan, toga ja nazivam brahmanom.

386. Umno zadubljenog, neokaljanog, smirenog, ko je izvršio dužnost,
slobodnog od zlih utjecaja, ko je postigao krajnju svrhu – toga ja nazivam brahmanom.

387. Po danu sja Sunce, po noći svetli Mesec, borac se sjaji u svetlom oružju,
brahmanov sjaj je u naporu zadubljenja /= meditaciji/, ali budni prosijava danju i noću bljeskom svoga zanosa.

388. Ko je odbacio teret, zato se naziva brahmanom, ko je uravnotežen, naziva se vršiocem napora /samano/, a po izbegavanju vlastite okaljanosti naziva se pustinjak /=Pabbadžita/.

389. Niko ne bi smeo napasti brahmana, a niti brahman da se iskali na napadača. Jao onome ko ubije brahmana, a još gore onome ko se iskali na napadača.

390. Za brahmana nije neznatna dobrobit kada suzdrži duh od onoga što mu prija;
kad god odvrati duh od nasilja, tim samim stišava patnju.

391. Ko niti telom, ni rečju, ni mišlju ne nanosi patnju, obuzdan u ta tri smisla, toga ja nazivam brahmanom.

392. Onoga Ko je ispravno razumio pouku potpuno budnoga, toga treba revno poštivati kao što brahman poštuje vatru na žrtveniku.

393. Brahmanom se ne postaje ni po pletenju /duge/ kose, ni po kastinskom rodu. U kome je istina i ispravnost, taj je srećan, taj je brahman.

394. Što će ti, slaboumni, pletenice, šta će ti odežda od kozjeg krzna? Nutrina ti je puna lakomosti, dok pročišćavaš vanjštinu.

395. Onoga ko nosi izlinjalo odelo, mršav, s nabreklim žilama, osamljen u šumi u duhovnom zadubljenju, toga je nazivam brahmanom.

396. Ja ne nazivam nikoga brahmanom po rođenju ni po majci. I ako se naziva «gospodinom» i imućnim. Ja nazivam brahmanom onoga ko niti što poseduje niti što uzima.

397. Ko kad rastrgne sve spone zbog toga ne strepi, ko je nadišao povezanost sa zajednicom – toga ja nazivam brahmanom.

398. Ko je pretrgao omču i sponu i petlje konopca, ko je slomio ogradu – toga, budnoga, ja nazivam brahmanom.

399. Ko nedužan strpljivo podnosi uvrede, udarce i tamnicu, čija je snaga strpljenje, toga ja nazivam brahmanom.

400. Ko je bez mržnje, veran zavetima, krepostan i nije lakom, obuzdan, u poslednjem utelovljenju – toga ja nazivam brahmanom.

401. Kao voda na listu lotosa, ili zrno gorušice na oštrici igle što se ne lepi na strasti – takvoga ja nazivam brahmanom.

402. Ko već ovdje prepoznaje kraj vlastite patnje, s koga je otpao teret – toga nesputanog ja nazivam brahmanom.

403. Dubokoumnog mudraca koji razlikuje što je, a što nije put, ko je dosegao krajnji cilj – toga ja nazivam brahmanom.

404. Onoga ko se je osamio na obe strane – i od domaćina i od beskućnika – ko ne pohađa domove i malo mu treba – toga ja nazivam brahmanom.

405. Ko je otklonio batinu ispred pokretnih i nepokretnih bića, - ko niti ubija niti uzrokuje ubijanje, - toga ja nazivam brahmanom.

406. Nenasilan među nasilnima, pregoran među siledžijama, bez gramzivosti među gramzivima – toga ja nazivam brahmanom.

407. S koga su strast i mržnja, oholost i licemernost otpale kao zrno gorušice sa oštrice igle – toga ja nazivam brahmanom.

408. Ko izriče istinu bez surovosti, jasno razumljivu, kojom nikoga ne vređa – toga ja nazivam brahmanom.

409. Ko ne uzima ništa na svetu, ni veliko ni malo, ni sitno ni krupno, ni lepo ni ružno – toga ja nazivam brahmanom.

410. Kome nisu poznate želje ni na ovom ni na drugom svetu, ko je razrešen od želja – toga ja nazivam brahmanom.

411. Ko ne zna za stalna boravišta i neće da zna za podozrenja, ko je dosegao dubinu ne-umiranja – toga ja nazivam brahmanom.

412. Ko je tu nadmašio povezanost dobra i zla, ko je bez patnje, bez strasti – tako čistoga ja nazivam brahmanom.

413. Ko je čist kao neokaljani Mesec, bistar, jasan, nezasenjen, sa kojeg je odstranjen i radostan izgled – toga ja nazivam brahmanom.

414. Ko je prešao glib teško prohodnog puta, tu struju zbivanja i zablude, u duhovnom zadubljenju, bez sumnje, ne hvatajući se ni za što, dogoreo – toga ja nazivam brahmanom.

415. Ko je ovde napustio strasti i pobegao kao beskućnik, u kome je napušten žeđ za bićem – toga ja nazivam brahmanom.

416. Ko je ovde napustivši žudnje za životom pobegao kao beskućnik, u kome je prekinuta žeđa za bićem – toga ja nazivam brahmanom.

417. Odbacivši ljudsku podjarmljenost, nadišavši podložnost bogovima, razrešenog od svake podložnosti – toga ja nazivam brahmanom.

418. Napustivši ugodnost i neugodnost, rashlađenog bez ostatka, pobednika koji je savladao celi svet – toga ja nazivam brahmanom.

419. Ko uvidi svuda propadanje bića i njihovo obnavljanje, ko ne prianja uz biće -
toga dobro prispeloga, budnog, ja nazivam brahmanom.

420. Za čiji put ne znaju ni bogovi, ni anđeli, ni ljudi, čiji su zli uticaji iscrpljeni, dostojnog poštovanja – toga ja nazivam brahmanom.

421. Ko ni ispred sebe, ni za sobom, ni po sredini nema ničega, ko ništa nema i ništa ne usvaja – toga ja nazivam brahmanom.

422. Ko je neustrašiv kao bik, svemoćnog i premudrog pobednika, nesavladivoga -
toga ja nazivam brahmanom.

423. Onoga ko zna za svoje ranije postojbine (živote) i prozreva Nebo i pakao, ko je dospio do kraja (prepo-)rađanja, utihnulog mudraca čija je spoznaja usavršena – toga ja nazivam brahmanom.
(Prilagođeno prema prevodu Čedomila Veljačića)


Osvrt

Ovo veliko poglavlje najreprezentativnijeg budističkog etičkog spisa – ‘Puta ispravnosti’, najbolje pokazuje da su stožer izvornog i istinskog budizma činili monasi-isposnici (pali: bhikkhave; sing.: bhikkhu, ženski rod: bhikkhuni), redovnici, brahmani koji su u bratskoj zajednici (sangha) primili više posvećenje (upasampada).



Viđenje brahmana u Panjćatantri

Ukratko o Panjćatantri

U 'Panjćatantri' (Pancatantra), eminentnom delu sanskitske pripovedačke-mudračke književnosti s početka Nove ere, koja na mahove žanrovski dosta ima sličnosti sa Esopovim basnama, brahmani se ne slikaju kao posvećeni redovnici već po svojoj staleškoj nasleđenoj liniji u sivilu svakidašnjice, u kojoj do izražaja dolaze njihove nepročišćene ljudske slabosti.


Prevod teksta
('Brhman, lopov i râkšasa' - III, 6)

Jednom jedan siromašni brahman dobije na poklon dve krave. Odmalena ih je podizao maslom, sezamovim uljem, solju, travom i drugom prikladnom hranom. Te krave ugleda, međutim, jedan lopov i pomisli: »Još danas ću ih ukrasti.«

U rano predvečerje krene on. Dok je još hodao, uhvati ga za rame neki neznanac. Lopov ga upita: »Ko si ti?«

Neznanac mu rekne istinu: »Ja sam râkšasa-brahman koji luta noću. a sada kazuj ko si ti.«

On rekne: »Ja sam lopov. Nameravam ukrasti dve krave jednom brahmanu.«

Videvši da je lopov dostojan poverenja, râkšasa mu rekne: »A ja nameravam da se dočepam toga brahmana.«

Njih dvojica krenu zajedno i stanu na jednom mestu u očekivanju uspeha. Kad je brahman zaspao, râkšaša-brahman mu se približi i htede ga zgrabiti, ali lopov rekne: »To nije pravilno. Najpre ću ja uzeti krave, a onda ti dohvati njega.«

Râkšasa rekne: »Ni to nije ispravno. rikanje krava moglo bi ga probuditi i moj bi dolazak bio uzaludan.«

I tako se, zbog želje za prvenstvom, međusobno zavade i istovremeno probude brahmana. Lopov tada uzvikne: »Brahmane, râkšasa-brahman želi te ugrabiti!«

A râkšasa-brahman će na to: »Lopov ti želi ukrasti obe krave!« - Pa obojica, i lopov i râkšasa odu odatle. (Prema prevodu Zdravke Matišić)


Osvrt

Zastranjivanja produhovljenih ljudi najteža su pred Bogom. Po indijskom verovanju, brahmani koji ne izvršavaju dužnosti pripisane za njihovu kastu nakon smrti mogu postati râkšase, zlokovni vampirski aveti.

Druidi
(Izvadci iz Drugog dela knjige ’O posvećeničkom življenju’. brat Vasa – Aurora Aurea)
auroraaurea@gmail.com

Druide nalazimo kao sakralni redovnički kult kod Kelta (Gala), koji su u starini naseljavali prevashodno središnji i jugozapadni deo Evrope. Rimljani su sve Kelte, bez obzira na kome podneblju Evrope ili Male Azije živeli, zvali Galima – Galatima (Diodor, V, 32, 1). Posle smrti Aleksandra Makedonskog Kelti su iz Podunavlja preduzeli svoj osvajački pohod na Heladu; pošto su poraženi kod Delfa 279. g. se., deo Kelta je prešao u Malu Aziju, i tu su utemeljili prvu keltsku državu – Galatiju, sa prestonicom u misijskom Pergamonu. (Upravo jednu svoju novozavetnu poslanicu Apostol Pavle upućuje hrišćanima iz Galatije.) Zbog svog visokog rasta Kelti su poistovećivani i sa legendarnim gigantima, plemenom koje je po Homeru živelo na dalekom zapadu.

Pausanija ukazuje za Kelte: »Ovi Gali nastanjuju najudaljenije krajeve Evrope unkraj ogromnog mora, uz obale neplovnog, sa osekom i plimom i sa stvorenjima ni po čemu nalik na bića u ostalim morima. Kroz zemlju im protiče reka Eridan kraj koje, kako veruju, Helijade /= Sunčeve kćeri/ oplakuju kob brata Faetona. Tek se pozno za ovaj narod ustalilo ime Gali. Naime, sebe su od davnina nazivali Keltima pa su ih i ostali tako zvali.« (I, 4 – prevod: Ljiljana Vulićević) – Opisujući upad Kelta u Heladu, Pausanija ukazuje i za njihove pogromaške monstruoznosti prema Kalijcima: »Posekli su sve muškoga roda i na isti način poubijali i starce i decu na majčinim grudima. Gali su čak ubivši puniju odojčad pili njihovu krv i jeli njihovo meso. Žene i odrasle devojke, ako su u sebi uopšte imale ponosa, same su požurile da se ubiju pre nego što je grad pao. One koje su preživele podnele su, uz strašno zlostavljanje, svaku vrstu nasilja, jer su Gali po prirodi bili i bez milosti i bez ljubavi.« (X, 22 – prevod: Zora Đorđević).

Esoterični druidski kult nije uspeo da na Kelte izvrši kultivatorski uticaj, i oni su u mnogo čemu ostali divlji i surov narod, poput Skita. Pausanija ukazuje da Gali (u ratu) nisu obraćali pažnju na to da svoje mrtve dostojno sahrane, odnosno bilo im je svejedno da li ih je primila zemlja ili su ih proždrale zveri i ptice-lešinari (‘Opis Helade’, X, 21).

Druidi (keltski: druides = ‘veoma-učeni’) su kod Kelta bili svešteni rukovoditelji obreda (‘Galski rat’, VI, 21), mantici, filosofi, sudije (koje su rešavale pojedinačne i međuplemenske sporove), te poučavatelji omladine moralu i kalendaru; vremenom su se formirali kao posebna i privilegovana kasta. Imali su svog poglavara i svake godine su se okupljali na godišnju skupštinu. U toku rimskog osvajanja Britanije, druidi su organizovali otpor protiv osvajača, no u progonima i pogromima su bili slomljeni i izgubili su nekadašnji društveni uticaj; ostali su samo šamani.

Od bogova druidi su najviše poštovali Merkura (Hermesa) – Teutates-a i Apolona – Belenus-a (Kajsar: ‘Zabeleške o Galskom ratu’, VI, 17)



Kesar o druidima

Delo 'Zabeleške o Galskom ratu' (Commentarii de bello Gallico) sastoji se od osam knjiga; sedam je napisao znameniti rimski državnik i vojskovođa Gaj Julije Kesar/Kajsar (Caius Iulius Caesar, 100.-44. g. se.), a osmu njegov oficir Aul Hirkije. Delo opisuje ne samo uspešne (okupacione) Kajsaraove ratove u Galiji, već i u Germaniji i Britaniji. U svojim ‘Zabeleškama’ koje obuhvataju godine 58. do 52. se., Kajsar se osvrće i na dijaboličko-kanibalsku pobožnost keltskih sveštenika, koji su služili bogovima bogovima gneva i osvete:


Latinski tekst
(VI, 13-14.16.18)

13. In omni Gallia eorum hominum, qui aliquo sunt numero atque honore, genera sunt duo. Nam plebes paene servorum habetur loco, quae nihil audet ...
.


Prevod

13. U celoj Galiji postoje dva staleža onih ljudi koji nešto znače i neki ugled uživaju. narod se, naime, smatra skoro kao roblje, koji se po sebi ništa ne usuđuje i ne pušta se ni na kakav zbor. Mnogi se, bilo što su dugom ili velikim porezima ili nasiljem moćnih ugnjetavani, predaju u ropstvo plemićima pa ovi prema njima sva ina prava koja imaju gospodari prema robovima. A od ova dva staleža jedni su druidi, a drugi vitezovi. Ovi prvi rukovode verskim ritualom, brinu se o javnim i privatnim žrtvama i tumače svete obredepa im veliki broj mladića dolazi radi nauke i oni kod njih uživaju veliki ugled. Oni, dakle, gotovo o svim javnim i privatnim razmiricama donose rešenja, pa ako se dogodi kakav zločin, ako je izvršeno ubistvo, ako postoji svađa oko nasledstva ili međa, oni o svemu tome odlučuju pa nagrade i kazne određuju. Ako se kogod, bilo kao privatno lice ili u zvaničnom poslu njihovoj odluci ne pokori, oni ga liše verskih obaveza, a takva je kazna kod njih najteža. One koji su na takav način izopšteni, stavljaju u red prokletnika i zlikovaca pa svi od njih zaziru, a doticaj i razgovor s njima izbegavaju, kako ne bi zbog dodira neko zlo doživeli, a ako štogod zahtevaju, nikakvo im se pravo ne omogućava, niti im je ikakva čast dostupna. Dakle, na čelu svih ovih druida nalazi se jedan koji među njima uživa najveći ugled. Kada ovaj umre, ako se neki od preostalih ističe dostojanstvom, nasleđuje ga, a ako ih je više jednakih, onda se na izborima druida glasa, a ponekad se čak i oružjem o prevlasti obračunavaju. Oni se u određeno doba godine sastanu u zemlji Karnuta, a ta oblast se smatra sredinom cele Galije, i to na posvećenom mestu. Ovamo se svi odasvud, koji imaju kakvih nesuglasica, sakupe, pa se njihovim odlukama i presudama povinuju. Smatra se da je njihova nauka u Britaniji pronađena, a odatle u Galiju prenesena, pa i danas oni koji žele da se s njom bliže upoznaju večinom odlaze onamo radi učenja.

14. Druidi su navikli da ne idu u rat i ne plaćaju sa ostalima ni zajedničkog poreza, a oslobođeni su vojske i oprošteni svih obaveza. Primamljeni takvim nagradama, a i sami od sebe, mnogi se nauci posvećuju pa ih roditelji i rođaci /još kao decu/ tamo šalju. Priča se da tamo izučavaju veliki broj stihova. Stoga neki i po dvadeset godina na nauci ostanu. Oni smatraju da nauku nije dozvoljeno pismenim putem prenositi, premda se u javnim i privatnim poslovima služe obično helenskom azbukom. Čini se da su to zaveli s dva razloga, što ne žele da se nauka po narodu širi i što smatraju da se oni koji se učeći u knjigu pouzdaju, manje trude da pamte. Tako se većinom događa da se zahvaljujući knjizi marljivost u učenju i pamćenje zapostavlja. Naročito žele da i to istaknu da duše ne umiru, već posle smrti prelaze s jednih na druge, a to, kako oni misle, potiče na hrabrost, pošto se zamemaruje strah od smrti. Osim toga mnogo raspravljaju i o zvezdama i njihovom kretanju, o veličini zemlje i planeta, o prirodnim pojavama, o snazi i moći besmrtnih bogova pa i to na omladinu prenose.

16. Čitav je galski narod odveć odan veri, pa iz toga razloga oni koji su pogođeni teškim bolestima, kao i oni koji se u borbama i opasnostima nalaze, ili prinose ljude kao žrtve, ili se zavetuju da će se oni žrtvovati pa se za takve žrtvene obrede koriste druidima kao izvršiocima. Oni drže da se božanskoj volji ne može udovoljiti ukoliko se život čoveka ne otkupi životom čoveka, a imaju i na javnim mestim za tu svrhu postavljene žrtvenike. Drugi opet imaju ogromne kipove, čiju utrobu, ispletenu šibljem, ispune živim ljudima pa, pošto ih potpale, ljudi obuzeti vatrom izdišu. Smatraju da su kazne onih koji su uhvaćeni u krađi ili razbojništvu, ili kakvom prestupu, draže besmrtnim bogovima, ali ako ih nema dovoljno te vrste, oni prispupaju čak i kažnjavanju nevinih.

18. Svi Gali ističu da su postali od /oca/ Dita i kažu da im je ta predaja od druida. Zato, razmak svakog vremena ne završavaju brojem dana, nego noći. Rođendane i početke meseci i godina tako gledaju da dan sledi iza noći. U ostalim pravilima života u tome se otprilike od ostalih razlikuju što svojoj deci, dok još nisu odrasla ne mogu da odgovore na vojnu obavezu, ne dopuštaju da im na javnom mestu prilaze i što smatraju da je sramota da sin dečijeg uzrasta javno sedi u prisustvu oca. (Prema prevodu Ahmeda Tuzlića)


Osvrt

I kod Germana, kako svedoči Kornelije Takit, prinošena je ljudska žrtva: »Od bogova najviše slave Merkura, kome u izvesne dane, prinose čak i ljude na žrtvu; Herkulu i Marsu kolju žrtvene životinje.« ('Germanija', pogl. 9)






Takit o druidima

U svojim 'Analima' historik Kornelije Takit se osvrće i na sukob Rimljana i Kelta na britanskom ostrvu Monu. Rimski slavoljubivi upravitelj Britanije Paulin Svetonije, odlučio je da napadne buntovne Kelte, koji su na Monu pružali utočište pribeglicama. Otpor rimskoj vojsci pružili su i keltske žene i sveštenici, računajući da će ih mahnitim ponašanjem zaplašiti.


Latinski tekst
(Anali, XIV, 30)

Stabat pro litore diversa acies, densa armis virisque, intercursantibus feminis, [quae] in modum Furiarum veste ferali, crinibus disiectis faces praeferebant; Druidaeque circum, preces diras sublatis ad caelum manibus ...


Prevod

»Na obali je stajala neprijateljska vojska, čovek do čoveka, do zuba naoružani. Između redova trče žene: u crnini, raspuštenih kosa, s bakljama u rukama, nalik na furije. Okolo druidi, ruku uzdignutih ka nebu, sipaju grozne kletve i molitve. Prvi put su naši vojnici vdeli takav prizor. Strah uđe u njih. Stajali su kao oduzeti, ukočeni, puštali da ih ranjavaju. Sada ih ohrabri komandant, ohrabre jedan drugog: valjda tek neće drhtati pred gomilom mahnitih žena i zanesenjaka. Jurnu, sliste protivnike, podave ih njihovim ognjem. Posle pobede postavljen je na ostrvu garnizon i posečeno drveće posvećeno svirepim praznovericama; njihov kult je zahtevao da krvlju zatvorenika osvećuju žrtvenike i da volju bogova otkrivaju iz ljudske utrobe. Dok je svetonije tu sređivao situaciju, stigne vest o iznenadnom ustanku u provinciji.« (Prevod: Ljiljana Crepajac)


Osvrt

Keltska žrtvovanje su vodili profanisani i dijabolizirani druidi-šamani. Druidi su svoje žrtvenike imali ispod hrastova. Hrast, imela i zmijska jaja u njihovom šamansko-magijskom kultu su imali naročiti značaj.



Svetonje o druidima

Svetonije Trankvil u 'Životima dvanaest careva' ukazuje da je se kajsar Klaudije u Rimskom Carstvu obračunao sa dijaboličkim druidizmom.


Latinski tekst
(Claudius, 25)

Druidarum religionem apud Gallos dirae immanitatis et tantum civibus sub Augusto interdictam penitus abolevit; contra sacra Eleusinia etiam transferre ex Attica Romam conatus est, templumque in Sicilia Veneris Erycinae vetustate conlapsum ut ex aerario pop.


Prevod

Druidsku veru kod Galâ, koja se isticala nečovečnom grozotom, a koju je Avgust zabranio samo rimskim građanima, /Klaudije/ je ukinuo potpuno. Eleusinske je misterije, naprotiv, pokušao preneti iz Atike u Rim, a takođe je dao doneti zakljućak da se hram Eričke Venere na Sikiliji, koji se od starosti urušio, obnovi na državni trošak rimskoga naroda.


Osvrt


Diodor o druidima

Helenski tekst

5.31.1 trau=ma. au)toiě d’ eiąsiě thn pro/soyin kataplhktikoiě kaiě taiÍj fwnaiÍj baruhxeiÍj kaiě pantelw˝j traxu/fwnoi, kata de taj o(miliżaj braxulo/goi kaiě aiąnigmatiżai [kaiě ta polla aiąnitto/menoi sunekdoxikw˝j]: polla de le/gontej e)n ...



Prevod

... Kada /druidi/ pokušavaju da predskažu nešto važno, oni obavljaju naročit i neverovatan obred: ubijaju čoveka ubodom noža ispod , pa pošto on padne, proriču budućnost na osnovu grčenja udova i po načinu kako mu ističe krv. U ovaj način proricanja oni se veoma uzdaju, jer su ga nasledili iz davnine. ...

Osvrt

I Strabon ukazuje da je kod Kelta postojalo proricanje uz pomoć ljudske žrtve, na osnovu njenog trzanja prilikom ubadanja u leđa (IV, 4, 5).





Hipolit o druidima

U prvoj knjizi – Filosofumeni, svoga dela Refutatio omnium haeresium, koja kritikuje različite mnogobožačke filosofe i filosofske škole i pravce, i koja je i najpre bila poznata (a koju Epifanije razlikuje od fragmentarno sačuvane ‘Sintagme’, sada uključene u sastav ‘Pobijanja svih heresa’), presbiter i paralelni rimski episkop Hipolit kratko se osvrće i na druidsku filosofsku školu. Položaj druida među Keltima on vidi u sprezi položaja brahmana među Indijcima.

Helenski tekst
(š±Ä± Ŕ±ĂÉ˝ ±ąÁµĂµÉ˝ µ»µłÇżÂ, I, 25, 1-2)
1. Druiż+dai oi¸ e)n KeltoiÍj tv= Puqagoreiż% filosofiż# kat' aĂkron e)gku/yantej, aiątiżou au)toiÍj genome/nou tau/thj th=j a)skh/sewj ...

Prevod

1. Druidi među Keltima sa vrlo velikom potankošću su istražili pitagorejsku filosofiju; potom Zamolksin, po rođenju Tračanin, rob Pitagorin, postade kod njih začetnik njihove sledbe. On nakon Pitagorine smrti otputova u njihovu zemlju, i kako oni behu zainteresovani postade osnivač ove filosofije. 2. Kelti uzdižu druide kao proroke i kao one koji poznaju budućnost, jer oni im pretskazuju neke stvari po proračunima i brojevima pitagorejske veštine; o načelima od koji i beše ista veština mi nećemo prećutati, jer neki se osmeliše da uvode herese sastavljene iz njih. Druidi, pak, slično pribegoše magijskim običajima.

Osvrt
Druidski kult Hipolit vidi kao pitagorejsku školu misionarski prenesenu na tle Kelta od strane ‘roba’ (doýloy) Zamolksina, Pitagorinog tračanskog učenika (I, 2, 17), što je pojednostavljeno viđenje stvari; unutarnji druizam je verovatno mnogo stariji duhovno-povesni fenomen. I drugo, izvorno pitagorejstvo u svojim redovima nije poznavalo ropstvo.

Hiperborejci i malisti
(Izvadci iz Drugog dela knjige ’O posvećeničkom življenju’. brat Vasa – Aurora Aurea)
auroraaurea@gmail.com



Stanište Hiperborejaca kao naroda kod antiknih spisatelja i predanja smešta se u više različitih područja; ponajprije na krajnji sever a zatim i na južnoslovesko, balkansko Podunavlje.


Hekatej o hiperborejcima

Ukratko o Hekateju i njegovom delu

Etnografska utopija ‘O hiperborejcima’ Hekataja (Hekataios) iz trakijske Abdere sačuvano je samo u fragmentima kod drugih antihnih spisatelja (Diodor sa Sicilije, Elian, Apolonije sa Rodosa, ...). Za vreme vladavine Ptolomeja I (323.-285. g. se.) znamo da je Hekataj boravio u Egipat (Tebu). Sastavio je i jednu historiju Egipta i istakao uzornost egipatske kulture i državnog uređenja. U spisu ‘O hiperborejcima’ opisuje zajednicu i zemlju zagonetnih hiperborejaca na severu, poštovaoca boga Apolona. Svojim opisom hiperborejaca Hekataj je izvršio uticaj na Euhemera (Eycheimeros) iz Mesene, koji je (od 311. do 298. g. se.) bio u službi makedonskog vladara Kasandra, i koji je u svome delu 'Sveti natpis' (Hierá anagraph) zastupao mišljenje da su bogovi samo značajne ljudske pojave iz daleke prošlosti.


Helenski tekst 1 - frg. 1-4
(Diodor, II, 47, 1-7)

1. ¸HmeiÍj d' e)peiě ta proj aĂrktouj keklime/na me/rh th=j ąAsiżaj h)ciwŻsamen a)nagrafh=j ou)k a)noiżkeion eiĺnai nomiżzomen ...
Prevod

1. Hekataj, ali i neki drugi skupljači starih priča, kaže da tamo u Okeanu, preko puta keltske obale, postoji ostrvo, ne manje od Sikelije /= Sicilije/. To je, znači, ostvo na severu, a nalazi se još dalje od krajeva u kojima besni severac, te se stoga njegovi stanovnici nazivaju Hiperborejcima, što bi se reklo Najsevernjacima. Ostrvo je inače izuzetno plodno i rodno, odlikuje se blagom klimom i svi plodovi na njemu dozrevaju dva puta godišnje.
2. Pričaju da se na tom ostrvu rodila Leta, pa stoga i Apolon uživa kod njih posebno poštovanje, veće od ostalih bogova. Stanovnici ostrva dođu kao neki sveštenici Apolonovi budući da njega svakodnevno i neprekidno slave pesmom, i uopšte svaku mu čast i hvalu usrdno prinose. Na ostrvu se može videti i predivan Apolonov sveti gaj, kao i znamenit hram kružnog oblika ukrašen mnogim zavetnim darovima. 3. Zatim, postoji tamo i sveti breg pomenutog boga, a gotovo svi stanovnici toga grada su vični sviranju u kitaru, te povazdan u hramu sviraju na kitarama, pevaju i čitaju himne bogu, veličajući dela njegova.
4. Hiperborejci imaju poseban jezik. Prema Helenima su veoma blagonaklono raspoloženi, svakako najviše prema Atenjanima i Deljanima; simpatije prema njima nasledili su još iz davnih vremena. Priča se čak i da su neki Heleni prevalili ceo put do Hiperborejaca i da su kod njih ostavili skupocene zavetne darove sa natpisima na grčkom jeziku. 5. Isto tako, sa hiperborejske strane je jednom davno u Heladu došao Abarid i potvrdio prijateljstvo i srostvo sa Deljanima.
A kažu još i ovo: sa toga ostrva gledan, Mesec izgleda kao da je nadomak Zemlje, a uz to se na njemu sasvim jasno vide neki zemaljski predeli. 6. Zatim se priča da bog Apolon silazi na ostrvo svakih devetnaest godina; za tih devetnaest godina se inače izvrši u potpunosti kružno kretanje zvezda, zbog čega Heleni upravo i zovu taj period velikom godinom. 7. Za vreme svog javljanja, bog svira na kitari i igra neprekidno, noćima, sve do prolećne ravnodnevice do izlaska Plejada-Vlašića, radujući se i sam u sreći i veselju koje donosi.
U gradu kraljuju i vode nadzor nad svetim gajem takozvani Boreadi: ime su dobili kao potomci severaca Boreje; i u njihovoj porodici se vlast stalno nasleđuje. (Prevod: Aleksandar Popović, Čelica Milovanović, Vojislav Jelić.)


Helenski tekst 2 - frg. 12)
(Claudius Aelianus: Prooimion, 11, 1)

ąA)nqrwŻpwn ¸Uperbore/wn ge/noj kaiě timaj ąApo/llwnoj taj e)keiÍqi aĂidousi men [kaiě] poihtaiż, u(mnou=si de kaiě srafeiÍj, e)n de toiÍj kaiě ¸EkataiÍoj, ou)x o( Milh/sioj ...

Prevod

12. Pleme hiperborejsko i poštovanje koje ono ukazuje Apolonu opevaju pesnici i uz pohvale opisuju letopisci, među njima i Hekataj, ne /onaj/ iz Mileta, nego onaj iz Abdere. Sve one mnoge i pažnje vredne stvari koje on propoveda, sada nije, bar mi se čini, neophodno da ponavljam. Ono što je jedino neposredno u vezi sa mojim izlaganjem jeste sledeće: sveštenici ovog božanstva su sinovi Boreje i Hione, trojica su braća, braća rođena, visoki svaki po šest lakata. Kad oni tako u uobičajno vreme završe predanjem osveštanu službu bogu, sa Ripajskih planina, kako ih oni zovu, dolete nepregledna jata labudova, kao oblaci. Oni oblete oko hrama i pošto ga tim svojim letom kao očiste, upute se u hramovni perivoj, koji je uistinu predivan i ogroman. E, zatim, kad pevači krenu da uz svu svoju umetnost pevaju bogu, a svirači pridružuju horskoj pesmi skladne akorde sa svojih gitara, u tom času se iz labuđih grla razlegne složna pesma. Ta njihova pesma ni u kom pogledu i ni u jednom trenu ne zazvuči neskladno i nemuzikalno; oni je pevaju tako kao da pred sobom imaju horovođu, i odlično se uklapaju u hor hiperborejskih stanovnika, inače čuvenih znalaca duhovne muzike. Najzad kad se pesma završi, ovi pomenuti, da tako kažemo, krilati horisti odlaze budući da su izvršili sve ono što je propisano za službu božiju i pošto su pomenutog boga ceo dan uveseljavali i pesmom veličali. (Prevod: Aleksandar Popović, Čelica Milovanović, Vojislav Jelić.)


Osvrt

Helenski naziv hiperborejci (grč.: hyper-boreioi, hyper-boreoi) skovan je da označi blažene ljude koji žive s onu stranu (hyper = ‘iznad’, ‘krajnje’) Severca – Boreje (to bóreion = ‘sever’, ‘severne oblasti’), koje ne šiba severni vetar. Homerovska ‘Himna Dionisu’ smatra da i od hiperborejskog podneblja postoje dalje zemlje (stih 29). Helensko mitsko shvatanje zemljopisa zamišljalo je ogromnu planinu na dalekom severu zemljine ploče, iza koje noću nestaje sunce, i gde je Mesec najbliži; tu se i smešta ostrvo na kome živi blaženi hiperborejski narod, koji je i u liku Boreada (oi Boreádai) i svešteni stalež. U mitskim refleksija, Boreja (Boreas, dorski: Borras, epsko-jonski: Bores), bog severnih vetrova, prebivao je u tračkim pećinama (cp.: Platon: ‘Fedar’, 229b). U spisu ‘Ostrvo Tule i zemlje iza njega’ od Antonija Diogena pripoveda se: »I tako idući ka severu, oni su stigli i u samo susedstvo Meseca; a ovaj je bio sasvim nalik na nekakvu zemlju najčistijeg sjaja.« (VI, 1) Herodot hiperborejska staništa smešta na daleke morske obale pozivajući se na autora pesme 'O Arimaspima' – jednookim ljudima, koji je živeo oko 544. g. se.: »Aristeja, sin Kaustrobija, sa Prokonesa /u današnjem Mramornom moru, kolonija Mileta/, kazuje nam u svojim pesmama da je pod uticajem Apolona pristigao u Isedoniju /skitskom plemenu u bazenu Kaspijskog jezera/, da iza Isedonjana prebivaju Arimaspi, ljudi sa jednim okom, a da su dalje iza njih orlovi, čuvari zlata, a još dalje od ovih sve do morske obale prebivaju Hiperborejci. Osim Hiperborejaca, svi su oni u neprestanom ratu sa susedima, ...« (IV, 13) – Pesma Aristeas-a je bila najcenjenija Metapontu, gradu u južnoj Italiji, gde je se poštovao Apolon, i gde je bio jak uticaj pitagorejaca.

Smeštanje Hiperborejskog prebivališta na udaljeno srećno ostrvo reflektuje i antičke predstave o onostranim ostrvima na kojima odlaze zaslužne i blažene duše. U romanesknoj noveli 'Ostrvo Tule i zemlje iza njega' Antonija Diogena (AntMnios Diogens) u 24 knjige (koje prepričava konstantinopolski patrijarh Fotije u 'Miriobiblionu' (kodeks 166), čovek po imenu Dejnija, na jednom istraživačkom pohodu (tokom koga je zalutao), prešao je sa sinom Demoharom Crno More (Pont), Kaspijsko i Hirkansko More, stigao do Ripajskih planina i do izvora reke Tanaida (Dona), i dalje na istoku dospeo na obale Okeana, i na ostrvo Tule (grč.: h Thoýl), koje je kasnije postalo meta mnogih opsesija. Historik Theopompos Chios (rođen oko 378. g. se.) u svom spisu ‘O čudesnoj zemlji Meropidi’ (taj ekskurs iz 58 knjiga Filippika, sačuvanom delimično kod Klaudija Elijana: Poikil historia, III, 18), ukazuje da Hiperborejci među Helenima važe »kao narod ponajvećma srećan i uistinu blažen« (fr. 6), a Okean vidi kroz mitsku predstavu, kao ogrumnu reku koja okružuje zemljin krug i iz koje zlaze nebeska tela: »Evropa, Azija i Libija su samo ostrva oko kojih ukrug teče Okean /ton Mkeanón/« (Fr. 2) – Pozivajući se na historika Teopompa (Theopompos, dor.: Theypompos, prva polovina IV st. se.) Elijan iznosi da se iza 'ostrva' zvana Evropa, Azija i Libija,te Okeana nalazi kontinent ogromne dužine. Moreplovac i zemljopisac Piteja (Pytheas)iz Masalije (Marselja), u svome nesačuvanom delu 'O Okeanu' opisuje ostrvo Tule po čuvenju, iako je 325. g. se. preduzeo istraživački pohod prema Servernom Moru duž obala Španije i Galije prema evropskom severu, dospevši do Šetlandskih i Orknijskih ostrva.

Hiperborejci se predstavljaju kao udivljenici boga Apolona, koga slave ponajprije pesmom i svirkom. Hiperborejski kult je očigledno nastao oko sunčanog Apolona, koga su Heleni upoznali tek kroz njegova prosvetiteljska proputovanja.

Apolonu su kod Helena bile posvećene životinje labud, jastreb, gavran (po čijem letu su mantici proricali) i vuk (Plutarh: 'Zašto Pitija više ne proriče u stihovima?', 12). Po predanju, kada je Apolon rođen na ostrvu Del u sedmom danu meseca, sveti labudovi su Ostrvo sedam puta obleteli. Svom sinu Zevs podaruje kočije sa labudovima, koje sunčanog Apolona najpre odnose do Hiperborejaca, a potom i u Delfe. (Kad je tokom tri zimska meseca Apolon provodio kod Hiperborejaca, smatralo se da ga u Delfima zamenjuje Dionis.) Orakulum u Delfima, pred zamiranje, davao je proroštva najčešće sedmog dana u mesecu.

Strabon prenosi reči o njihovoj dugovečnosti, koja navodno dostiže i hiljadu godina (XV, I, 57). On još iznosi da su stari helenski istorici sve severne narode nazivali opštim imenom Skiti i Keltoskiti. Potom su se napravile razlike među plemenima koja žive nad Euksinskim Pontom /= Crnim Morem/, Istrom (= Dunavom) i Adrijskim (Jadranskim) Morem, nazvavši ih Hiperborejci, Savromatapi i Arimaspami (XI, 6, 2) U bajci o Heraklu, čiji prekretnički put opisuje Prodik (HMrai), kazuje se kako je Herakle loveći godinu dana kerinejsku košutu pristigao i do Hiperborejaca i do izvora reke Istra.

Ripajske planine (ilirski bora = 'planina') iza kojih borave Hiperborejci pominje i Plinije Stariji (Riphaei montes - IV, 26; Solin, 19, 2), Strabon (VII, 3, 1), te Pavle Orosije koji ih identifikuje sa Uralom: »Evropa uzima početak /../ blizu oblasti severa, od reke Tanais /Tanai/, tamo gde su Ripajske planine /Riphaei montes/, koje se protežu od Sarmatskoga okeana, izlivajući reku Tanais, ... « (Historiae adversum paganos, I, 2, 4) Reka Tanais je očigledno savremeni ruski Don. Tanais, po ovom shvatanju, izvire u gorju severnog, Hiperborejskog, odnosno Sarmatskog okeana. I po rimskom geogafu Pomponiju Meli reka Tanais izvire iz Ripajskih planina (De chorographia, I, 115). Smatralo se da iza Ripajskog gorja dolaze svi veliki severni rečni tokovi. Vergilije Ripajsko gorje vezuje sa skitskim naseobinama: »Tako na hiperborejskom severu živi razuzdani narod; tu ih šiba ripejski vetar, a oni se uvijaju u žuto životinjsko runo.« ('Georgika', III, 381-383) - Po antiknom shvatanju zemljopisa Evropa je odeljena od Azije Ripajskim planinama, rekom Tanais, Meotidom i Pontom (ibid., I, 8.15; II, 1). Reku Tanais kao granicu između Evrope i Azije spominje Polibije (III, 33, 3), Strabon (I, 4, 1) i Amian Markelin (XXXI, 2, 13).

S obzirom na ograničena geografska znanja antiknih naroda, moguće je da se pod Ripajskim planininama zapravo misli na balkanske planine Dakije. Dakiju su naseljavali Dačani, jedna osamostaljena grana Tračana. Tek je imperator Trajan početkom II st. ne. osvojio Dakiju, i tada je Rimsko Carstvo postiglo najveću svoju teritorijalnu veličinu. Flavije nas izveštava da su među Dačanima delovali posvećenici emfatički zvani malisti: »Svi oni /= eseni/ žive na isti način, i slični su Dačanima koji se nazivaju malistima /málista/.« ('Judejske starine', XVIII, 1, 5) Helenski izraz málista ima značenje 'najvišlje', 'najznamenitije', 'veoma', i tim se izrazom opisuju dačanski posvećenici. Tako bi maliste mogli da identifikujemo sa hiperborejcima.



Herodot o hiperborejcima

Ukratko o Herodotovom viđenju hiperborejaca

Herodot, koji iskazuje dozu sumnje u postojanje Hiperborejaca, u svojoj ‘Historiji’ prenosi priču da je Leta, majka Apolona i Artemide, pristigla iz hiperborejske zemlje na helensko kikladsko ostrvo Del (h Dlos), kako bi tu rodila blizance. Ta veza između zemlje hiperborejaca i Dela održavala je se kroz redovno hiperborejsko slanje darova Apolonovom svetilištu na Delu.


Helenski tekst
(Historís apódeksis, IV, 32-36)

32. Tau=ta me/n nun ta le/getai makro/tata eiărhtai. ¸Uperbore/wn de pe/ri a)nqrwŻpwn ouĂte ti Sku/qai le/gousi ...


Prevod

32. O Hiperborejcima ne znaju ništa da kažu ni Skiti ni drugi narodi iz tih /severnih/ oblasti, osim Isedonaca donekle. A ja mislim da ni oni ne znaju ništa da kažu, jer bi nam sigurno Skiti pričali i o njima, kao što nam pričaju i o jednookim ljudima. Ali nam o Hiperborejcima priča Hesiod, pa Homer u ‘Epigonima’, ukoliko je Homer zaista ispevao tu pesmu. 33. A najviše znaju o njima stanovnici Dela, koji tvrde da su Hiperborejci uvijali svoje zavetne darove u pšeničnu slamu i slali ih Skitima, a od Skita dospeli su ti darovi njihovim susedima, i tako od naroda do naroda, dok nisu dospeli daleko na zapad do Jadranskog Mora, a odatle na jug u Heladu, i to najpre u Dodonu, a odatle su sišli na Maliski Zaliv, zatim su prešli na Eubeju, a onda od grada do grada stignu i do Karista, a posle ovoga prođu pored Andra i ne svrate na njega. Stanovnici Karista ih, naime, odnesu na /kikladsko ostrvo/ Ten, a Tenjani na Del, a Hiperborejci su prvi put poslali dve devojke da nose ove darove, i one su se zvale Hiperoha i Laodika, a sa njima poslali su Hiperborejci, radi njihove zaštite, i pet svojih građana kao pratioce; njih danas zovu ‘Perferejci’ i na Delu im ukazuju veliko poštovanje. Pošto se Hiperborejcima izaslanici nisu vraćali, oni su, bojeći se da im se ne desi da šalju uvek izaslanike a da im se ne vraćaju, odneli na granicu darove umotane u pšeničnu slamu i zamolili susede da te darove prenesu do drugog naroda. I priča se da su darovi, slati od naroda do naroda, dospeli i na Del. Ja znam da skoro isto rade Tračanke i Peonke: umotavaju zavetne darove kad prinose žrtve kraljici Artemidi; i one nikad ne prinose te žrtve bez pšenične slame. 34. Znam sigurno da one to čine.
A za uspomenu na smrt ovih hiperborejskih devojaka na Delu, delske devojke i momci seku svoju kosu. Uoči svadbe otseku devojke sebi jedan pramen kose, obaviju ga oko vretena i stavljaju na grob (a grob se nalazi levo od ulaza u Artemidin hram i na njemu rate jedna maslina), a svi momci sa Dela omotaju pramen kose oko jedne zelene grančice i stavljaju ga na grob. Eto, takve počasti ukazuju stanovnici Dela ovim devojkama.
35. A isti ovi pričaju da su na Del doputovale i prošle kroz one iste krajeve hiperborejske devojke Arga i Opija, i to još pre Hiperohe i Laodike. One su bile došle da dadu određen prilog Ilitiji za lakši porođaj, a priča se da su Arga i Opija došle sa bogovima, i njima su ukazane druge počasti. Žene su im sakupljale darove i slavile su ih u pesmi koju im je spevao Likijac Olen, a od njih su stanovnici ostrva i Jonci naučili da pevaju te pesme i da u njima spominju Argu i Opiju i da im skupljaju darove. (Ovaj Olen iz Likije ispevao je i druge stare pesme koje se pevaju na Delu.) A onaj pepeo od žrtvovanog mesa odnosili su sa žrtvenika i njima su posipali grob Arge i Opije. A njihov grob se nalazi iza Artemidinog hrama, istočno od njega, uz samo svratište gostiju sa ostrva Keja.
36. Toliko o Hiperborejcima. Neću da vas mučim pričama o Hiperborejcu Abariju, za koga se priča da je, sa strelom u ruci i ne jedući ništa, obišao celu zemlju. Ako pak postoje neki ljudi na krajnjem severu, onda moraju postojati i neki drugi na krajnjem jugu. Moram da se smejem kad vidim kako su mnogi učenjaci nacrtali zemlju, a niko je nije razumeo i opisao. Oni je prikazuju kako oko nje teče Okean i da je okrugla kao krug, te da su po veličini Evropa i Azija jednake. Zato ću ukratko da objasnim kako izgleda i kolika je svaka od tih zemalja. (Prevod: Milan Arsenić)


Osvrt

Herodot pominje legendarnog (hiperborejca) Olena iz Ksanta u Likiji, religioznog pesnika (v.: Pausanija: ‘Opis Helade’, X, 5, 8) koji je sastavljao himne u čast hiperborejskog boga Apolona. Heleni su ga smatrali osnivačem Apolonovog kulta na Delu. Važio je i kao prvi prorok u Delfijskom orakuluma.

U Porfirijevom opisu Pitagorinog života iznosi se da je Pitagora nekom prilikom svešteniku hiperborejskog Apolona – Abariju, pokazao svoje zlatno rebro, čime se potvrđuje da je Pitagora zapravo bio Apolon Hiperborejski (prg. 28). No, kult hiperborejskog Apolona postojao je i pre Pitagore, iako su oni u suštini i modusu korelativni.


Pausanijevo viđenje Hiperborejaca


Ukratko o Pausaniji i njegovom ‘Opisu Helade’

Helenski perieget Pausanija (Paysanias, jonski: Paysanis) II st. ne), dao je jedan opširan (u 10 knjiga) i pouzdan opis Helade (Perigsis ts Hellados), sa posebnim zadržavanjima na kultno-umetničkim spomenicima helenskih podneblja. U svome putopisnom udžbeniku, periegesu, Pausanija se uzgred osvrće i na blažene Hiperborejce. U svom opisu Elide iznosi i smatra da su Hiperborejci Severa svoj kult doneli u Heladu.


Helenski tekst
(Perigsis ts Hellados, V, 7, 6-10)

6. ... e)j de ton a)gw˝na ton ąOlumpikon le/gousin ąHleiżwn oi¸ ta a)rxaio/tata mnhmoneu/ontej Kro/non thn e)n ou)ran%˝ ...


Prevod

6. ... A o olimpijskim igrama elidski antikvari pričaju ovako: prvi gospodar kraljevstva nebeskog bio je Kron; njemu u čast ljudi toga vremena, koje nazivaju još “zlatnim pokolenjem”, sagradili su hram. Kada se Zevs rodio /v.: Apolonije sa Rodosa: ‘Agronautika’, I, 1129), Reja je poverila daktilima sa Ide /na Kritu/ da čuvaju njenog sina, a oni i takozvani kureti jesu jedni isti. Dakle, daktili – Herakle, i Peonej, 7. i Epimed, i Jasije i Ida – stigli su sa Ide /= Planine/ na Kritu. U igri je Herakle – bio je, naime, najstariji – poređao braću da se nadmeću u trčanju i pobednika je ovenčao grančicom divlje masline. A imali su toliko obiljed divljih maslina da su spavali na steljama od njihovog još zelenog lišća.
Priča se da je Herakle iz zemlje Hiperborejaca doneo divlju maslinu Helenima. Hiperborejci su ljudi koji prebivaju iza vetra Boreje /= Severca/. 8. Prvi je Likijac Olen rekao u svojoj himni da je od ovih Hiperborejaca Ahaja stigla na Del. Zatim je Melanop iz Kime sročio pesmu Opidi i Hekaergi i rekao da su takođe i one od Hiperborejaca pre Ahaje stigle na Del. 9. Aristeja iz Prokonesa je možda – on je, naime, takođe spomenuo Hiperborejce – saznao i nešto više o njima od Isedonaca, kojima je, kako u svojoj pesmi kaže, stigao u pohode. Dakle, misli se da je Herakle sa Ide prvi tada priredio takmičenje i nadenuo mu ime Olimpijske igre. (Prevod: Ljiljana Vulićević)


Osvrt

Legendarni poeta Olen u svojim himnama je slavio rođenje Apolona i Artemide, i njihov kult (koji je pristigao od Hiperborejaca), preneo je iz Likije na Del, gde se i peva Olenova ‘Himna Ilitiji’, koja je od Hiperborejaca pristigla na Del da bi Leti olakšala trudove (‘Opis Helade’, I, 18). I za Apolonovo svetilište u Delfima smatralo se da su ga ustanovili ljudi koji su došli od Hiperborejaca, ponajprije Olen, prvi Febov prorok (X, 5). Za lakedemonjanski hram Devojke Spasiteljske verovalo se da ga je sagradio Tračanin Orfej ili Abarid (koga je uveo u legendu Heraklid sa Ponta), koji je sa Apolonovim zlatnim lukom na sebi došao od Hiperborejaca (III, 13; Herodot, IV, 36; Pindar, fr. 270).

Kod starih Helena vladao je žrtveni običaj da se velikim bogovima prinose prvo požnjeveno klasje, prvi plodovi sa polja, pre nego što se uskladište u ambare. Pa tako su i Hiperborejci Apolonovom hramu u helenskoj Prasiji (koja je ležala na istočnoj atičkoj obali u zalivu Porto Rhaphti) slali i darivali prvinu letine, i to drevnim Ćilibarskim putem: preko Arimaspima, Isedonjanima i Skita (I, 31).